Lepota koja se ne nameće

Povodom budućeg predsedavanja Švedske Evropskoj uniji, sledeće nedelje će na Kolarcu biti održan gala koncert, na kome će učestvovati švedski umetnici uz pratnju Hora i Orkestra Radio-televizije Srbije kojima će dirigovati maestro Bojan Suđić. Kao solista i muzički predstavnik Srbije nastupiće operska pevačica Jadranka Jovanović.

U razgovoru za „ Politiku” Jadranka govori o svom talentu, o lepoti koja joj u inostranstvu nikada nije uzimana kao „greh”, ali prvi put javno i o ženama u srpskim institucijama kulture, koje su htele da „kroje” i odlučuju o njenoj umetničkoj sudbini.

Šta Vas motiviše da, pored bogate karijere, pokrećete i učestvujete u novim umetničkim programima? 

Živim kroz umetnost i od umetnosti. To nije rad u klasičnom smislu reči, već iskazivanje sopstvene kreacije. Ujedno to je jedni put koji mene zadovoljava. Znam da će ostati zabeleženi brojni programi koje sam radila kroz Beograd i Srbiju, od Sombora, Zrenjanina, Loznice, Paraćina, Niša… Možda su neki od njih bili previše avangardni, previše smeli za vreme kada su se pojavili. Nikada se nisam mešala i gubila vreme razmišljajući zašto me nema u nekoj operskoj podeli. Jer životni put ne vodi samo kroz jednu ulicu. I kada vam zatvore i prepreče put, uvek možete da otvorite hiljade drugih.

Pored scenskog temperamenta koji nesumnjivo posedujete, koji unutrašnji kvalitet Vam je pomogao da uspete, a koji da se posle toliko vremena održite na sceni?

Ono što me je izvelo na umetnički vidik, to mi je pomoglo i da opstanem. Pre svega, mislim na lepotu i gospodstvo. Na lepotu koja nema potrebe da se nameće, koja je vrhunski kvalitet jer je u njoj sadržano sve – inteligencija, kreativnost, mašta, autentičnost, strast, harizma i naročito dobrota. Kod mene se srećno poklopilo i jedno i drugo. Sećam se kada sam izašla na scenu u Firenci, još nisam ni počela da pevam, bio je aplauz... I svuda sam ostala Jadranka, retko mi ko pominje prezime. Očaravajuća lepota je pre svega dobrota.

Kako je uspešna karijera pevačice uticala na Vašu privatnost? Da li intima može i treba da se sačuva od očiju javnosti? Šta se gubi, a šta dobija?

Složen proces. U nečemu se uvek gubi, u nečemu dobija. Gubitak je dobitak i dobitak je gubitak. Nevezano od moje profesije, oduvek sam bila osoba čiji je privatni svet jako mali. U osnovnoj školi bila mi je dovoljna jedna drugarica. Ostale me nisu interesovale. Za vrhunskog umetnika samoća je neophodna. Kroz samoću umetnik duhovno napreduje. Nikada me nije zanimalo beskorisno sedenje u kafiću. Čemu to? Nisam sklona javnom eksponiranju bez pokrića, mislim da je izvodljivo i potrebno sačuvati sopstvenu privatnost. Mnogo puta su me drugarice pitale – kako to da mnoge javne ličnosti govore o ljubavi prema svojoj deci, a ja to ne činim. Ima stvari koje kada se izgovore izgube i vrednost i smisao. Kada bih stala na scenu i „zaplivala” kroz svoju profesiju, tu sam bila izvorno svoja, prepoznatljiva Jadranka. Ali kada bih išla ulicom, nikada nisam imala svest da sam posebna i drugačija. Smatram da je to jedino normalno. Meni nikada u životu ne može da se dogodi rečenica: Znate li ko sam ja? 

Kritičari Vas porede sa Marijom Kalas, a Vi kažete da su sve žene Karmen. Zašto tako mislite?

Svakoj pevačici bi takvo poređenje laskalo, ali Marija Kalas ostaje za sva vremena unikat. Za života je dosta reči bilo o njenim navodnim skandalima, a kad je umrla svi su pisali da je umrla primadona apsoluta. Što se Karmen tiče, mislim da koliko god ima žena na svetu, toliko može biti različitih  likova Karmen.

Koliko Vam je lepota pomogla, a koliko puta odmogla u karijeri?

Drugi su više primećivali da sam lepa, nego ja sama. Kada govorim o lepoti, mislim na duhovnu, a ne na fizičku lepotu. Lepa žena nikada ne igra na „kartu“ lepote, jer ona sama isijava iz nje. To je lepota koja nema potrebu da se nametne. Čak i kada hoće da bude neprimetna, takva lepota svetli. U inostranstvu skoro da ne pamtim da mi je odmogla. Međutim, kod nas, svih ovih godina, od kada sam se pojavila smenjivala se i o mojoj sudbini odlučivala čitava plejada žena na određenim funkcijama u institucijama kulture, različite profesorke, direktorke, urednice, kritičarke, novinarke... koje su prema meni imale odnos od velike netrpeljivosti do strasne mržnje. Nikada o tome nisam javno govorila. Primećivala sam to krajičkom oka, za mnoge sam znala da me ozbiljno ruše na svakom koraku, ali sam nezaustavljivo išla svojim umetničkim i životnim putem. Tako je i danas. Bilo je tu i muškaraca koji nisu propustili priliku za razne vrste osveta. Ipak, suštinski ništa nije omelo ogromnu ljubav publike koju doživljavam na svakom koraku u svom narodu i apsolutno se osećam srpskom narodnom umetnicom.

Poznati ste kao „jaka“ žena, borac. Da li ste se nekada osećali žrtvom svojih beskompromisnih stavova?

Možda bi, posmatrano sa strane, neko mogao da pomisli da jesam, ali ja se ne osećam kao žrtva. To je moj život i ja drugačije jednostavno nisam mogla. Sve što sam radila, svaka odluka koju sam u životu donela uvek je išla iz srca. To sam ja – otvorena za istinu i kada drugi ne žele da je čuju, iskrena i direktna i onda kada sam bila svesna da mnogima to ne odgovara, ali uvek nezavisna, svoja i hrabra.

Poznajete li muškarca koji je spreman da prati tako hrabru, profesionalno ostvarenu i materijalno nezavisnu ženu?

Retki su takvi i izuzetno raritetni. Poznavala sam jednog takvog i ono što sam ja danas posledica je tog susreta.

Kako reagujete na udvaranja, a kako na kritike?

Ne padam na najlaskavije reči, niti očajavam nad najgrubljim kritikama koje ne mogu uticati na moje mesto u ovoj zemlji.

Čega i koga se plašite?

Privatno, moji strahovi su uglavnom vezani za novi život, život mog sina koji prolazi mnoga iskušenja i rizike na svom putu učenja i sazrevanja. Uopšteno, strepim od svih onih koji čine sve da moja zemlja nestane, a najviše zbog toga što mi se čini da moj narod nije svestan toga.

Kada biste počinjali karijeru, da li biste nešto promenili. Kod sebe i kod drugih?

Malo stvari sam birala u svom životu. Sve je za mene sudbina rezervisala. Ništa nisam od života otimala, jer ko otima od života, život se otima od njega. Čajkovski je rekao da nije fatalista, ali da voli kada se stvari povežu. Imala sam tu sreću da se kod mene sve povezuje u jednu sadržajnu i isijavajuću životnu celinu.