Subota, 25.06.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Presađeni jezički koreni

Цвет, гледано са друге стране (Фото: [email protected])

Ponekad svratim na ovu rubriku da bi sa uživanjem pročitao nešto na našem lepom srpskom jeziku ... Do sada nisam naišao na razočaranje, posebno od autora iz mlađih generacija imigranata koji su uspeli da održe svoj maternji jezik uprkos uticajima jezika sredine u kojoj su se našli. Ali, po onoj narodnoj “u božijoj bašti ima nas svakojakih” ima i nas koji smo i te kako obogaćeni životnim iskustvom iz te bašte, ali osiromašeni u maternjem jeziku sticajem okolnosti, iz čega proizilazi da naše priče mogu biti manje zabavne za čitanje. Jer duge godine života u tuđini ponekad dovode do toga da čak ni maternjim jezikom ne vladamo nije više onako kao što je to nekada bio.

Početak mog života u imigraciji u mnogome je sličan ostalim, bar što se tiče prilagođavanja novim sredinama, nepoznavanju i učenju stranog jezika, prihvatanju novih običaja i iznad svega, m,nogo dana ispunjenih nostalgijom za rodnim krajem i svime što smo ostavili u njemu. To bi bilo otprilike početak i kraj priče svakog od nas u imigraciji; to nam je zajedničko, dok je sve ostalo individualna stvar.

Ja pripadam generacije imigranata čiji su koreni presađeni davne 1964. kada sam se kao mlad dvadestpetogodišnjak KV metalski radnik otisnuo u nepoznat svet. Prvih par godina u imigraciji naučio sam iz prve ruke, po onoj narodnoj, da “nije zlato sve što sija, niti se jede sve što leti” (ili tako nešto).

Niti lepote prostrane i prelepe Kanade, sunčane Kalifornije, ili čuvene prerije Teksasa pa čak ni Appalachian Mountains (planine) Virdžinije, Karoline i Tenesija nisu bile ravne mom starom kraju (ili mi se to bar tako činilo) ni Banatu, Sremu i Bačkoj, a pogotovu proplancima Šumadije. Ali je vreme postepeno učinilo svoje.

Kako su godine prvo “zdravo polako” (kako bi to mi Lale rekli) odmicale, potom se ubrzale i skoro prohujale brzinom vihora, konačno sam se našao u sutonu životnog ciklusa (dalekooooo brže nego što to mlad čovek obično očekuje) gde danas sve više i više neki detalji iz onih lepih i dragih uspomena iz “starog i dobrog vremena” vezanog za stari kraj blede i menjaju se, kao što se menja i ljudska memorija.

Razumećete me lakše ako objasnim da da više od 40 godina živim u sredini gde našeg sveta nije bilo, niti ga još uvek ima, da živim u mešovitom braku (Amerikanka, nesrpskog porekla) u kojem su mi sinovi rođeni i odrasli (i unučad pristigla), u sredini gde mi je primarni jezik isključivo Engleski i da se govornim srpskim (maternjim) jezikom retko služim, a pisanim još ređe (tačnije, evo već 30-tak godina piskaram tu i tamo ponešto više za svoju dušu, tek toliko da se ne bi zaboravilo).

Od 2004. sam u penziji posle 25+ godina rada u prosveti, i mada još uvek radim honorarno na jednom od državnih univerziteta tokom prolećnog semestra, supruga i ja planiramo uskoro posetu starom kraju.

Ovog leta se takođe navršava 25 godina od poslednje posete starom kraju i mom rodnom Banatu i očekujem da ću kada ponovo dođem naći malo šta iz “mog vremena”. Neke vršnjake verovatno neću ni prepotznati, dok ću se u komunikaciji sa mlađima osećati više stranac nego ovde, u Americi gde me poznanici pozdravljaju sa “Hi Nick” (zdravo Nikola) ili gde me moja studentarija već godinama oslovljava sa “dr.Vi” umesto za njih teškog izgovaranja mog punog prezimena. Ipak, biće to događaj za sebe kada se nađem opet među “svojim” ali nepoznatim.

Biće vredno posetiti svaki kutak, svaki sokak i pašnjak na livadi gde sam nekada trčao za loptom sa drugarima kojih, kao ni prošlog vremena, više među nama nema. I na kraju kad tih par dana posete prođe, jedino mi preostaje po onoj našoj narodnoj “svaka ptica svome jatu leti”, da se i ja nazad svom jatu ‘preko bare’ vratim, gde su mi najmiliji i najdraži. Da se vratim, ali ovog puta daleko manje kao “imigrant’ već pre kao – svoj na svome.

I na kraju, setih se pesme Mire Vasiljević u kojoj se delom opisuje ono kroz šta sada prolazim :
“Godine su prolazile
sede kose sve je više
i meni su ostavile
jedno vreme što se briše"

Pozdrav svim zemljacima ma gde se nalazili.

Komentari34
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.