Uplitanje u poslove vere

Porazno je saznanje da se, posle svih prilika i razloga za otrežnjenje, od realnosti i dalje može bežati ,,otkrivanjem” zavera i neprijatelja (po mogućnosti unutrašnjih); odbranom nenapadnutih na koje je publika slaba; „razotkrivanjem” onih koji na problem ukazuju valjda nikad zato što on postoji i preti, već uvek za račun zlih sila. Tekst ,,Napad na identitet” g. Miše Đurkovića nisam smogao snage zanemariti, a bavljenjem njime prihvatio sam igru bacanja i brisanja prašine iz očiju. Nezahvalni zabludeli ombudsman, sudija Ustavnog suda, bliska Grupaciji i Koaliciji, svojoj stranci neverni predsednik države, u molitvi uspavana SPC, ministarstvo za ovo i ono, raskolnici, trockisti... NVO! Neprijatelja puno, naših malo, pa svako neka bira stranu, navija i na sve drugo zaboravi. Povodom čega je bitka više se i ne zna. Kako ćemo decu u oči pogledati kada shvate čime smo se zabavljali dok smo im probleme nedirnute zaveštavali – ne znam. Ali tvrdim i verujem u sledeće: Koncept tradicionalnih crkava i verskih zajednica nije sporan sve dok „netradicionalan” ne znači obespravljen. Pravni subjektivitet država sme (i mora) uskratiti samo iz nekoliko razloga, taksativno nabrojanih u Ustavu. Država činom registracije ne daje verski legitimitet, jer njime ne raspolaže; njega daju samo vernici i ostale crkve i verske zajednice. Arbitriranje države u pitanjima verskog legitimiteta je uplitanje u poslove vere i crkve i opasno je za sve strane. Zato je i zabranjeno. Crkve i verske zajednice uređuju svoje unutrašnje i međusobne poslove samostalno, ali ne i suprotno imperativnom svetovnom pravu – pravilima obaveznim i za vernike i za one koji to nisu, normama koje obezbeđuju opstanak i dostojanstvo svih nas u svoj našoj različitosti. Nikada od predstavnika bilo koje tradicionalne crkve ili zajednice nisam čuo suprotno. Od loših advokata treba se čuvati više nego od dobrih protivnika, a zaštitnik građana nikom nije ni jedno ni drugo.

zaštitnik građana