Utorak, 28.06.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Priča

Dok je moj privatni avion rulao pistom aerodroma Niš probudio sam se iz lakog sna ili dubokog razmišljanja, nisam znao šta je to bilo. Opet po ko zna koji put vraćala mi se godina kada smo Nada, moja žena i ja napustili tadašnju Jugoslaviju. Uputili smo se u avanturu, na put u nepoznato.
Eh da smo tada znali ovo što sada znamo...

Imali smo ponude od španskih agencija za prodaju kuća i stanova na osnovu kojih smo planirali da kupimo dva mala stana - u jednom da živimo a drugi da izdamo kako bi privremeno mogli da preživimo dok se ne snađemo i sredimo papire.
Eh da smo tada znali ovo što sada znamo...

Kada smo stigli u Španiju shvatili smo da ustvari sve ponude ovde, na zapadu, i nisu baš stvarne ponude. Za pare koje smo imali – a prodali smo sve i dva stana i dva automobila i mnogo stvari a poklonili mnogo - nismo mogli da kupimo ni jedan pristojan stan. A onda se neko setio da ima prijatelja u Americi. Zvali smo ga i on nam je rekao da tamo možemo vrlo lako da rešimo svoj status. I druge mogućnosti su velike. E, ali trebalo je vratiti se u Beograd, izvaditi vizu za Ameriku a to je iziskivalo vreme. I tako smo se vratili odakle smo i pošli. Gde da se smestimo? Nada je organizovala prijatelje kojima smo poklonili opet nešto na polasku. I, tako proveli smo još mesec dana u Beogradu čekajući vizu. Onda smo je najzad dobili.

Uz zvuke pištaljki, truba i raznoraznih parola sa demonstracija, koji su dopirali sa ulice, pravili smo planove za novi život.

Seli smo u avion i stigli u obećanu zemlju - Ameriku. U avionu smo sreli nekog zemljaka koji radi tamo i koji nam je predložio da nas smesti kod nekog drugog našeg zemljaka, bogataša.

Eh, da smo tada znali ovo što sada znamo...

Iznajmili smo stan od tog bogataša. Ali, pre toga smo morali da provedemo koji dan u njegovom hotelu da bi nam uzeli malo više para. I tako smo počeli život u „obećanoj zemlji“. Predali smo zahtev za stalni boravak i očekivali papire za neku godinu. Uzgred, još ni danas ih nismo dobili. Dobili smo zeleni karton, našli nekakav posao „nije-bog-zna-šta“ ali smo računali da je dovoljno za početak. Nada se prilično lepo snašla u prodaji gde je i sada menadžer. Uzgred, pokrali su nas u stanu kod onog bogataša – organizovali naši da se ovajde od zemljaka, kada nisu mogli već od svog rada....

Eh, da smo tada znali ovo što sada znamo...

A ja? Počeo sam da radim svakakve poslove dok nisam završio kurs za kompjutere. I onda sam se zaposlio kao inženjer što i jeste moj posao. Ali, to nije bilo ono što mi je omogućavalo da doletim u Niš u iznajmljenom džetu, večeram u njemu i odletim nazad.

Kada smo odlazili iz Srbije zarekao sam se da se nikada neću vratiti. Ali sam proveo noći i dane razmišljajući o jednoj i samo jednoj želji: Da još jednom večeram u restoranu “Amerikanac” u Nišu ili kod “Vuka” u Beogradu. Još sam se sećao jelovnika i ukusa te hrane. Za meze pohovane paprike, jagnjeća sarmica, ljutenica, ajvar sa sirom, sa fantastičnim hlebom. I već od mezeta sam bio sit. A onda je dolazilo glavno jelo, roštilj: dimljena vešalica, punjena vešalica, kobasice, vešalice, jagnjeća džigerica u skrami, i naravno ćevapi ili pljeskavice, i neizbezno jagnjeće ili praseće pečenje. Sve to sa salatom srpskom ili šopskom, pečenim paprikama u ulju sa belim lukom, ili pečenim ljutim papričicama u ulju sa belim lukom. Razmišljao sam, dok je avion polako prilazio parkingu, šta sam naručio za večeras?

A onda su mi se vratile misli na to kako sam došao do ovih para koje su mi omogućavale da doletim u Niš jednom godišnje, večeram u avionu ne stupajući na tle Srbije kako sam se i zarekao – večera je uvek naručena unapred – i vratim se nazad u Ameriku gde je bio naš dom.

U ovom svetu postoje tri načina da napraviš velike pare: da ukradeš, da naslediš ili da oženiš. Nasmejao sam se na tu pomisao. To sam pročitao negde u novinama davno kada sam počeo da radim kao inženjer u onoj maloj kompaniji. Pa pošto nisam imao mogućnosti da iskoristim ni jedan od ta tri načina nisam ni razmišljao o tome da se obogatim. Posle te male kompanije koja me je otpustila kao tehnološki višak radio sam u „super storu“ kao sitan menadžer sigurnog posla, ali bez izdašne plate. Nisam razmišljao mnogo o velikim parama. Jednog dana, bio je ponedeljak, vratio sam se sa posla, uključio kompjuter i hteo da pogledam stanje na berzi. Kupovao sam neke akcije u kompanijama koje su radile prilično dobro. Ali sam ulagao male pare i pokušavao da shvatim kako funkcioniše finansijsko svetsko tržište. Elem, otvorio sam internet ali, pre nego što sam otvorio vebstranu o finansijskom tržištu otišao sam na vebstranu lutrije. Igrao sam loto godinama sa jednom kombinacijom. Pogledao sam rezultat izvlačenja za prošlu subotu. I šta se desilo. Umalo da padnem sa stolice. Polako sam išao sa broja na broj, činilo mi se sto puta. I uvek je pisala ista kombinacija. Koja? Pa moja kombinacija! Ustao sam, prošetao kroz garsonjeru osećajući se kao u kavezu. Umio sam se ko zna koji put i gledao svoje lice u ogledalu... Vratio sam se za komputer, prošao još jednom kroz kombinaciju i konačno bio siguran da je dobitna. Obukao sam se i izašao napolje. Podzemnom sam otišao u kafe gde sam obično išao na jutarnju kafu, seo čitao mirno novine pijuckajući moj singl ekspreso i krenuo kada je bilo vreme da sačekam Nadu sa posla...

Ta noć je prošla kao noćna mora. Nisam mogao dugo da zaspim. Misli su mi se vrtele na hiljade strana. Pokušao sam da ne mislim o budućnosti. Činilo mi se da ću ako i počnem da razmišljam o trošenju izbaksuzirati sve.

Razmisljao sam šta sa novcem? Noćima i danima sam razmišljao. A onda sam presekao, otišao do banke i prebacio pola sume na račun sa koga sam već kupovao akcije. I počelo je. Kupio sam akcije nekoliko kompanija. Mnogo novca sam uložio po prvi put u životu. Prvo sam počeo da gubim na jednim akcijama, a na drugim ostao na istom. Pa opet izgubio. Pa opet. Šta da radim? Odlučio sam da idem do kraja pa šta bude da bude. Opustio sam se i skoncentrisao na posao. Još uvek sam radio i još uvek smo stanovali u istoj garsonjeri. A onda sam počeo da dobijam. Duplirao sam novac. Pa opet, i opet. i opet. Došao je i trenutak da saopštim Nadi. Glasno sam se nasmejao, toliko glasno da je pratilac u avionu jedan krupan Albanac koji se brinuo o svemu pa i o obezbeđenju okrenuo uplašeno. A onda je progovorio nešto kao ...Opet... Nada je bila uplašena. Šta ja to pričam? Pokazao sam joj izvod sa računa. Polako je sela i upitala da li sam ja normalan. Šta radim sa tim novcem celu godinu dana. Tek sada sam shvatio da je prošla stvarno cela godina od kako sam dobio na Lutriji...

Penzionisao sam se sa milijardama na računu u banci. A svake godine dva dana sam provodio u Nišu i Beogradu. Sa Nadom ili bez nje. Stanovali smo u lepoj kući sa dosta soba i lepim dvorištem o kome sam sanjao celog života. Cela porodica se okupljala na Božić....

(...)

Avion je počeo da rula na povratku i ja sam se uvalio u sedište tonući u laki san posle dobre večere o kojoj sam sanjario cele godine....
(...)

Nešto je jako zazvonilo u mojoj glavi. Kao da je nešto eksplodiralo. Shvatio sam da je to budilnik. Ušao sam u malu kuhinju garsonjere, stavio kafu. Proklinjao sam dan kada sam počeo da sanjam taj prokleti san. Izmoždio bi me tako da sam uvek posle njega bio celog dana neraspoložen.

Pokušao sam da se setim koji je dan. Nemoj samo da zaboraviš da uplatiš lutriju, i proveriš stanje tvojih akcija!! rekao sam u sebi...
 

Komentari23
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.