Investiranje uz „ćoravu sreću”

Džaba sve znanje i umeće, ako vas ne prati i malo „ćorave sreće”, govorio je svojevremeno guverner NBJ Dragoslav Avramović, popularni deda Avram.

U uslovima ograničenih informacija i nepostojanja kvalifikovanih rejting organizacija, koje bi na osnovu ekonomskih i drugih parametara ocenjivale emitente akcija, odnosno rizik ulaganja, mali akcionari u Srbiji,ukoliko ne žele da se uzdaju u varljivu „ćoravu sreću”, mogu da donesu investicionu odluku o prodaji ili kupovini akcija prateći cenovnike akcija.

– Oni upućeniji trebalo bi da gledaju finansijskei druge izveštaje kompanija emitenata akcija, koji su sve više zastupljeni na sajtu Beogradske berze, i strukturu vlasništva u Centralnom registru hartija od vrednosti, kaže mr Vladimir Zakić, predavač na Višoj poslovnoj školi u Novom Sadu.

Prisustvo dominantnog akcionara (izuzimajući državu) može da značida u skorije vreme neće biti značajnijeg trgovanja, a time ni veće promene cena akcija. Ašarolika vlasnička slika u kojoj su zastupljeni portfolio i drugi institucionalni investitori i mali akcionari ukazuje na potencijalna poskupljenja, jer je po pravilu reč o likvidnijim akcijama koje su izložene zakonima ponude i tražnje.

Veliki problem je što se zbog nelikvidnosti na srpskoj berzi dešavaju „bure u plićaku”, odnosno velike cenovne oscilacije, pa bi investitori trebalo, pre svega, da tipuju na kompanije čije su akcije likvidne, tako da u svakom trenutku mogu da ih kupe ili prodaju.

Jer, džaba bogatstvo ako ima akcije atraktivnih ,,spavača” čijim se akcijama ne trguje, zbog dominantnog vlasnika nezainteresovanog za promet. U tom slučaju akcionare je snašla jevrejska kletva „dabogda imao dukat velik kao kuća, pa niti ga mogao trošiti, niti nositi već sedeti kraj njega i plakati”.

–Od presudnog značaja za investitora je praćenje kapitalnih investicija preduzeća i izvora njihovog finansiranja. Tako, na primer, ukoliko komercijalne banke ili međunarodni finansijske institucijedaju kredite za razvoj određenoj akcionarskoj firmi, to je siguran znak da je rizik plasiranja novca nizak. Time bi trebalo da se rukovode i sitni ulagači – smatra Zakić.

Premda se mnogima koji su u minule dve godine krize ulagali u akcije srpskih preduzeća na berzi taj posao nije isplatio, već je, najčešće doneo čist gubitak, čini da je berza kockarnica, ona to nije. Ulaganje na berzi zahteva znanje, stručnost i dobru obaveštenost, kao i strpljenje, jer nije kratkoročan posao, po principu „uđeš – izađeš, i gotovo”.

Investitor bi trebalo da ima jasnu viziju željenog prinosa i da pritom ne bude alav u očekivanju premije iz snova.

Uz to, ne treba držati „sva jaja u istoj korpi”, već imati razuđen portfolio hartija od vrednosti (akcije raznih emitenata i državne papire) za šta, međutim, treba dosta novca. Još su prvi srpski berzanski špekulanti govorili da ,,onaj ko želi da mirno spava – kupuje obveznice, a ko hoće dobro da jede ulaže u akcije”.

Zbog nedovoljne upućenosti mali investitori u Srbiji, međutim, prave klasičnu grešku i panično prodaju akcije kad im pada cena, a kupuju kad raste.

Neznanje i brzopletost bi posebno mogli da im se „olupaju o glavu” ako oko četiri miliona građana dobiju obećane besplatne akcije, ukoliko ne shvate da je reč o vrednom poklonu prema kojem se treba odnositi domaćinski.

Stoga je za nedovoljno upućene akcionare mnogo bolje da se oslone na pomoć profesionalnih investitora, koji znaju da kontrolišu rizik, nego da ulete na berzu ,,sa grlom u jagode” očekujući brzo bogaćenje.

V. Arsenić