Нобеловац Џорџ Стиглер је још давно приметио да интелектуалци не подносе слободно тржиште и предузетнике. За интелектуалце су предузетници не баш најбоље образовани, не баш најбоље васпитани, не баш... Укратко, интелектуалци се према предузетницима односе као Воја Коштуница према Томи Николићу. То је погрешно, каже Стиглер (није мислио на Воју!).

Погрешно је због тога што су предузетници иноватори и што су способни да сносе ризик те иновације. Управо то недостаје нама обичним смртницима. Стога предузетници воде тржишне привреде у бољу будућност својом иновативношћу и храброшћу. Када на све то додам да они говоре јасно и гласно, да их сви разумеју, мојој срећи није било краја када је на место председника клуба „Привредник” дошао Бранислав Грујић – што на уму, то на друму!

Него, да видимо како иде нашим предузетницима из Шекспирове улице. Њихов пословни модел, који се заснива(о) на сталном реалном јачању динара и на јефтиним кредитима којима се инвестирало у делатности које производе оно што није разменљиво (трговина на велико и мало, грађевинарство, некретнине), дошао је у велике проблеме. Земља више нема онолике капиталне приливе који су омогућавали јачање динара, а финансијска криза је условила да кредити више нису онолико повољни као што су некад били. Осим тога, наши предузетници су постали већ толико задужени да почињу да бивају ризични клијенти за банке, тим пре што је отплата кредита увек у еврима (осим када је у швајцарцима), а њихови приходи углавном су у динарима. Куповна моћ становништва је опала, људи су обазривији при куповини, а увозна роба је (због пада динара) поскупела, тако да приходи падају и у динарском, а не само у реалном износу. Многе од инвестиција које су финансиране тим кредитима нису активиране, не „одбацују“ приносе, а кредит мора да се редовно сервисира.

Све ово је прави изазов за предузетнике, за те бриљантне, инвентивне и храбре људе! Како променити сопствени пословни модел, модел који пропада? Не може се замислити лепши задатак. А тек награда! Ова обична, непредузетна јавност очекивала је бриљантне идеје, одлучна прилагођавања, надахнуте пословне потезе. А шта смо добили? Добили смо изјаве које се своде на жалбе, молбе и захтеве и ту је г. Грујић заиста најактивнији. У погледу курса: да се стабилизује, што у преводу на српски значи да се пређе на фиксни курс, бар реално (да се направи формула), уколико не може номинално, а кад би могло мало да се врати уназад. У погледу злих банака, које неће да кредитирају (под повољним условима, наравно) оне који су задужени до грла, а све у циљу оживљавања производње. Добро, добро, има и једна врло инвентивна идеја: оснивање „Генекса”! Није му лоша ни она о развојној банци. Предузетници, дакле, уместо инвентивности, храбрости и преузимања ризика, кажу: нећемо ми да мењамо наш пословни модел, него вратите ви (држава, ко други) нама она времена када је наш пословни модел функционисао! А када им неко каже да то, не само да није пожељно, него једноставно није могуће, те да пословни људи треба сами да нађу начин да умање валутни ризик, да се „хеџују“, на то г. Грујић искрено реагује: „Ко се овде хеџује, може слободно да се убије!“

Не знам да ли је то претња, али сам ја као претњу доживео изјаву г. Грујића (у „Политици“) о томе да „политичари у Србији немају боље привреднике“, претпостављам од оних који су окупљени у клубу „Привредник”. Када преведемо ову изјаву на српски, то значи да су они које заступа г. Грујић незаобилазни фактор просперитета у Србији и да се на њих мора рачунати. Има један проблем са таквим приступом. О томе да ли је неко незаобилазни фактор било чега не одлучује онај који то тврди. А и времена се мењају. Па онај који је једног дана можда и био „незаобилазни фактор мира на Балкану“ добија оптужницу, а онај који је тврдио да је највећи српски „индустријалац и предузетник“ сада краде богу дане у Москви, вероватно уз чланове породице оног што је такође мислио да је незаобилазан. Незаобилазни постају заобилазни, а онда их сви заобилазе, будући да ником никада нису (били) драги. Штавише, мало ко их је заиста поштовао, већ им се само улагивао због њихове моћи или богатства.

Какве то има везе са насловом? Наслов није ништа друго него позиција (географска дужина и ширина) на којој је потонуо „Титаник”. А његовог капетана Едварда Џ. Смита се скоро сто година касније сећамо као човека који је у тишини учинио све да спаси свој (изгледа лоше направљен) брод, а када то није успео, потонуо са њим. Такви се поштују!

председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета БУ