Колико догађаја у последње време! И колико тешких питања! На пример, да ли треба предузети неку од мера из дипломатског арсенала због питања руског амбасадора „Има ли овде Срба?” Или, на пример, питање ко се крије иза маштовитог надимка Ћоки? Можда је ту негде и Коки?

Под велом за Србе тако фундаменталних питања остао је готово незапажен један историјски догађај.

Управо тако, премијер Цветковић је изјавио да је ново задужење земље од једне милијарде долара „историјски догађај” и да је „каматна стопа изузетно повољна”.

Да видимо (доступне) чињенице. Једна милијарда америчких долара је прикупљена емитовањем еврообвезница. Све емитоване обвезнице су купљене. Рок доспећа је десет година, а каматна стопа износи 7,25 oдсто. То значи да ће у деценији која следи сваке године из буџета Србије само по тој основи да се одлива 72,5 милиона америчких долара. Како оценити наведени „историјски” резултат?

Прочитао сам „анализу” да је постигнута цена виша него што плаћа Хрватска, а нижа него Грчка. То није никаква анализа – овакав приступ доноси само тривијалне налазе. Битно је шта је репер: у односу на шта се посматра каматна стопа коју ћемо плаћати? Не у односу на Грчку, него у односу на очекивану стопу нашег привредног раста. Основно правило каже: држава не треба да се задужује уколико је (реална) каматна стопа коју плаћа виша од стопе привредног раста која се очекује током периода задужења.

Објашњење је једноставно. Привредни раст доводи до раста пореске основице, што значи да расту буџетски приходи којима се сервисира дуг, односно плаћа камата. Уколико је стопа привредног раста нижа од каматне, држава се додатно задужује како би сервисирала дуг, што значи да дуг није одржив, већ да експлозивно расте. И сада се добија јасна слика дугорочне штете коју је ова влада начинила оваквим „историјским” резултатом. У следећих десет година не може се очекивати стопа привредног раста која се приближава обавези званој 7,25 одсто, а камоли да је престигне.

Добро, неко ће да каже, шта може влада да уради када је толики буџетски дефицит – мора он некако да се финансира. Оваквим приступом се избегава одговор на основно питање: Због чега се земља уопште задужује? И онда следи јасан одговор: због тога што ова влада није учинила ништа да умањи јавну потрошњу, односно да елиминише или барем умањи буџетски дефицит.

Није тај дефицит пао с неба – њега је створила влада својим одлукама. Управо нацрт последњег ребаланса буџета речито говори о томе. Попуштала је ова влада, са премијером и министром финансија на челу, свима и свакоме. Вероватно да је најспектакуларније попуштање Динкићу и његовој идеји промоције сопствене партије преко леђа пореских обвезника. Не само садашњих: наши дугови почињу да оптерећују оне који порески обвезници још увек нису.

У неким коментарима се тврди да је ово ново задуживање лоше, али да би било добро, када смо се већ задужили, да добијена средства буду инвестирана. Неће бити! Прво, ребаланс буџета умањио је капиталне инвестиције на рачун потрошње – признање да ова држава не зна да реализује инвестиције. Друго, какве су јавне инвестиције у Србији, каква је контрола извршених радова, шта све треба поправити тек пошто је направљено, мислим да је боље да све те паре потроше пензионери.

Неки сматрају да је једина добра ствар овог задуживања што ће сада домаће банке (у страном власништву), уместо да финансирају буџетски дефицит, финансирати инвестиционе пројекте. Слаба вајда! Проблем са финансирањем инвестиција у Србији није у финансијском, него у реалном сектору. Исувише је мало пројеката који имају такве карактеристике да би их банке финансирале. А узрок томе лежи у лошем пословном окружењу, оном окружењу на коме српска влада практично ништа не ради, па зато и нема спектакуларних стопа привредног раста, које би могле да оправдају државно задуживање по високим каматним стопама.

Укратко, догађај јесте историјски. Вероватно да ће га (економски) историчари једног дана посматрати као кључни тренутак који је Србију увео у дужничку кризу. А влада премијера и министра финансија Цветковића ће у историју ући као једна од ретких српских посткомунистичких која је изгурала цео мандат и као једна од оних којој ће место у историји, барем што се јавних финансија тиче, бити уз оне најгоре и најнеодговорније. И то само на основу одговора на једно једино питање: да ли сте кућу, у погледу јавних финансија, оставили у бољем стању него што сте је затекли? Када већ хоћете да се бавите историјом, барем да знате где вам се спрема место.