Čitam pre neki dan zanimljiv članak. Predsednica je donela uredbu kojom se 6,6 milijardi dolara deviznih rezervi zemlje prebacuje u budžet kako bi se finansirao deficit izazvan prekomernom javnom potrošnjom. Guverner centralne banke (ključar deviznih rezervi) pobunio se, a predsednica mu je naložila da podnese ostavku. Guverner na to kaže: „Neće moći! Ostajem do kraja mandata!”. I sada će cela stvar da se prebaci u parlament, gde će da se obaraju ruke.

O kojoj se zemlji radi? Već od druge rečenice jasno je da se ne radi o Srbiji, budući da nemamo predsednicu, već predsednika, a i naš ustavni sistem ne poznaje instituciju predsedničke uredbe. Pa kakve onda ovo ima veze sa Srbijom?

Idemo redom! Aktuelno pitanje kod kuće je zašto kurs evra raste i dokle će to da traje? Odgovor je dao viceguverner NBS: država je (misli čovek na trezor Ministarstva finansija) razmenila svoja devizna sredstva za dinarska, dinarima isplatila sve one koji su korisnici budžeta, na primer, ponosne vlasnike besplatnih akcija, a oni su pojurili da svoje dinare brže-bolje pretvore u devize. To se svodi na primarnu emisiju sa deviznim pokrićem, ali i dalje je primarna emisija. Nije direktna upotreba deviznih rezervi kao u prvom pasusu, ali možda ni to nije daleko.

Problem je, očigledno, u ogromnoj javnoj potrošnji, odnosno budžetskim rashodima. U Srbiji se subvencioniše – sve! Subvencionišu se preduzeća, javna, ali i privatizovana, time što se njihov dug pretvara u ulog države. Subvencionišu se poljoprivrednici, odnosno vlasnici zemlje. Subvencionišu se krediti za stan. Subvencionišu se (u najavi) krediti za izgradnju stana. Subvencionišu se krediti za „kupovinu domaćeg”. Subvencionišu se krediti izvoznicima, a oni se i direktno subvencionišu. Subvencioniše se povezivanje staža. Subvencionišu se strani direktni investitori, zato što se smatra da je to jedini način da se privuku u zemlju ovako lošeg poslovnog okruženja. Subvencioniše se NIP. A plaća se i ona vakcina za N1H1.

I tu dolazimo do konstante domaćih javnih finansija – stalne ekspanzije javne potrošnje, stalne političke potrebe da se troši više nego što se zaradi. A budući da to nikako ne može da se izvede u okviru privatnog sektora, budući da pohlepni gazda (to je, valjda, pleonazam) plaća samo ono što je zarađeno, ili manje od toga, nikako više, ostaje jedino naš budžet nasušni, koji ima razumevanja za sve. Naročito kada se to razumevanje pretvori u podilaženje određenim grupama, koje će, naravno, glasati za vlast. I to je ta dominantna privredno-politička koncepcija koja traje.

I to u doba najstabilnije Vlade Srbije u ovoj deceniji. I to u doba kada se sledeći izbori ipak sagledavaju u 2012, bez obzira na zapomaganje onih velikana srpske opozicione scene koji ne mogu da smisle ništa pametnije nego da su nam potrebni izbori. Upravo u to doba, najozbiljniji i najuravnoteženiji čovek iz vlade, njen premijer, na Badnji dan u „Blicu” kaže da postoji mogućnost da u 2010. godini plate i penzije rastu. Pošto se, za razliku od mnogih njegovih kolega, radi o trezvenom čoveku, on se ograđuje, (,,Svako podgrevanje nade da će se to dogoditi u kratkom roku ne bi bilo dobro”), ali brine da je upravo ovo poruka premijera u godini koja nije ni izborna, niti prethodi izbornoj.

I tu dolazimo do početka ovog teksta o najnovijem potezu predsednice Argentine Kristine Fernandez-Kirhner, koja, kao i svi argentinski čelnici u poslednjih osam decenija, ima problema sa finansiranjem budžetskog deficita budući da se iz budžeta u Argentini finansira sve. A to je počelo još od doba Huana Perona i žene mu Evite. Biće da je virus peronizma ozbiljno zarazio srpsku politiku.

A ukoliko je to sve tako, da li to znači da će Srbija proći kroz argentinski scenario iz 2001. godine? Ne zalazeći u sve razlike između dve zemlje i dve situacije, neizostavni sastojak argentinskog scenarija bio je fiksni kurs nacionalne valute. I o tome treba da razmisle svi oni koji ovih dana upućuju pozive na „stabilizaciju kursa”, sa svim svojim željama koliko dinar treba da bude, a naravno da NBS treba da stane iza takvog dinara. Ukoliko nema prilagođavanja na fiskalnoj strani (umanjenje javne potrošnje), a u Srbiji ga očigledno nema iz političkih razloga, isto tako kao u Argentini, prilagođavanja treba biti na strani kursa. Ukoliko se to onemogući, onda dolazi do argentinskog scenarija!

Ipak, dok čitam vesti iz Argentine, razmišljam – nije nama toliko loše, nemamo Kristinu! Još nam samo ona fali!

predsednik CLDS-a, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu