Читам пре неки дан занимљив чланак. Председница је донела уредбу којом се 6,6 милијарди долара девизних резерви земље пребацујe у буџет како би се финансирао дефицит изазван прекомерном јавном потрошњом. Гувернер централне банке (кључар девизних резерви) побунио се, а председница му је наложила да поднесе оставку. Гувернер на то каже: „Неће моћи! Остајем до краја мандата!”. И сада ће цела ствар да се пребаци у парламент, где ће да се обарају руке.

О којој се земљи ради? Већ од друге реченице јасно је да се не ради о Србији, будући да немамо председницу, већ председника, а и наш уставни систем не познаје институцију председничке уредбе. Па какве онда ово има везе са Србијом?

Идемо редом! Актуелно питање код куће је зашто курс евра расте и докле ће то да траје? Одговор је дао вицегувернер НБС: држава је (мисли човек на трезор Министарства финансија) разменила своја девизна средства за динарска, динарима исплатила све оне који су корисници буџета, на пример, поносне власнике бесплатних акција, а они су појурили да своје динаре брже-боље претворе у девизе. То се своди на примарну емисију са девизним покрићем, али и даље је примарна емисија. Није директна употреба девизних резерви као у првом пасусу, али можда ни то није далеко.

Проблем је, очигледно, у огромној јавној потрошњи, односно буџетским расходима. У Србији се субвенционише – све! Субвенционишу се предузећа, јавна, али и приватизована, тиме што се њихов дуг претвара у улог државе. Субвенционишу се пољопривредници, односно власници земље. Субвенционишу се кредити за стан. Субвенционишу се (у најави) кредити за изградњу стана. Субвенционишу се кредити за „куповину домаћег”. Субвенционишу се кредити извозницима, а они се и директно субвенционишу. Субвенционише се повезивање стажа. Субвенционишу сe страни директни инвеститори, зато што се сматра да је то једини начин да се привуку у земљу овако лошег пословног окружења. Субвенционише се НИП. А плаћа се и она вакцина за N1H1.

И ту долазимо до константе домаћих јавних финансија – сталне експанзије јавне потрошње, сталне политичке потребе да се троши више него што се заради. А будући да то никако не може да се изведе у оквиру приватног сектора, будући да похлепни газда (то је, ваљда, плеоназам) плаћа само оно што је зарађено, или мање од тога, никако више, остаје једино наш буџет насушни, који има разумевања за све. Нарочито када се то разумевање претвори у подилажење одређеним групама, које ће, наравно, гласати за власт. И то је та доминантна привредно-политичка концепција која траје.

И то у доба најстабилније Владе Србије у овој деценији. И то у доба када се следећи избори ипак сагледавају у 2012, без обзира на запомагање оних великана српске опозиционе сцене који не могу да смисле ништа паметније него да су нам потребни избори. Управо у то доба, најозбиљнији и најуравнотеженији човек из владе, њен премијер, на Бадњи дан у „Блицу” каже да постоји могућност да у 2010. години плате и пензије расту. Пошто се, за разлику од многих његових колега, ради о трезвеном човеку, он се ограђује, (,,Свако подгревање наде да ће се то догодити у кратком року не би било добро”), али брине да је управо ово порука премијера у години која није ни изборна, нити претходи изборној.

И ту долазимо до почетка овог текста о најновијем потезу председнице Аргентине Кристине Фернандез-Кирхнер, која, као и сви аргентински челници у последњих осам деценија, има проблема са финансирањем буџетског дефицита будући да се из буџета у Аргентини финансира све. А то је почело још од доба Хуана Перона и жене му Евите. Биће да је вирус перонизма озбиљно заразио српску политику.

А уколико је то све тако, да ли то значи да ће Србија проћи кроз аргентински сценарио из 2001. године? Не залазећи у све разлике између две земље и две ситуације, неизоставни састојак аргентинског сценарија био је фиксни курс националне валуте. И о томе треба да размисле сви они који ових дана упућују позиве на „стабилизацију курса”, са свим својим жељама колико динар треба да буде, а наравно да НБС треба да стане иза таквог динара. Уколико нема прилагођавања на фискалној страни (умањење јавне потрошње), а у Србији га очигледно нема из политичких разлога, исто тако као у Аргентини, прилагођавања треба бити на страни курса. Уколико се то онемогући, онда долази до аргентинског сценарија!

Ипак, док читам вести из Аргентине, размишљам – није нама толико лоше, немамо Кристину! Још нам само она фали!

председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета у Београду