Pošto je stigla samo jedna ponuda za kompaniju Telekom Srbija, u javnosti se čulo sve i svašta. Na račun Telekoma Austrija (kako nas je uvredio) i na račun onih koju su prodavali (oni nas, valjda, nisu uvredili). Šta se to čulo?

Prva grupa komentara odnosila se na cenu. Većina komentatora (u to uključujem i bivše i sadašnje ministre) smatra, ne samo da je ponuđena cena isuviše niska nego da je minimalna cena koju je odredila država toliko niska da ne odgovara „stvarnoj vrednosti” Telekoma. A šta je to stvarna vrednost? Odgovor je veoma jednostavan: to je najviša cena koju je neko spreman da plati. To što neko smatra da njegova roba, nekretnina, kompanija, umetnička slika i bilo šta drugo vredi više, to samo za sebe nije relevantno – jedino se broji koliko je na tržištu neko drugi spreman da za to plati.

Dobro, kada je to tako, na osnovu čega potencijalni kupac jedne kompanije donosi odluku o tome koliko je najviše spreman da plati? Na osnovu budućih prinosa koje on očekuje od te investicije. Ne zanima tog kupca ko je sve, kada i kako investirao u kompaniju koju kupuje, interesuje ga kako će ta kompanija da posluje u budućnosti i kakvi se prinosi mogu očekivati. I tu imovina jedne kompanije uopšte nije sama za sebe bitna – bitna je jedino u onoj meri u kojoj ta imovina (nekretnine i postrojenja, na primer) omogućava da se ostvari taj prinos.

Druga grupa komentara se odnosila na vreme prodaje. Mnogi smatraju da je sada loše vreme za to, da je trebalo sačekati da prođe kriza. Uzgred, da je kriza prošla najbolje se može videti po najnovijoj kapitalnoj transakciji u oblasti telekomunikacija u kojoj je AT&T od Dojče Telekoma (nesuđenog srpskog zeta) kupio njegovo zavisno preduzeće T Mobile u Americi za 39 milijardi dolara. Čak i da sve to nije tako, ostaje bitno pitanje: Na osnovu čega se tvrdi da će profitabilnost Telekoma biti veća u godinama koje slede? Jedino se tako može obezbediti veća cena. Dva su razloga zbog kojih je vrlo verovatno da će ona u budućnosti biti još niža. Prvo, konkurencija će biti sve jača, od početka sledeće godine više neće biti potrebne nikakve dozvole za bavljenje fiksnom telefonijom, a konkurenti će moći da napadaju najprofitabilnije segmente tržišta. Telekom je u tom pogledu posebno ranjiv, upravo zbog toga što kao (bivši) monopolista posluje na svim segmentima tržišta. Za poslovanje će mu ostati samo oni manje profitabilni. Drugo, Telekom zaostaje u investicijama u kapitalnu opremu, čime gubi konkurentnost. Njegov vlasnik (država Srbija) ima sve veće i veće deficite, pa je stoga prioritet prisvajanje dividende i „punjenje budžeta”, a ne reinvestiranje profita.

Treća grupa komentara odnosila se na predmet prodaje. Ne treba prodavati infrastrukturu, smatraju mnogi. Ne vidim šta je argument za tako nešto. Telekomunikaciona infrastruktura se gradi relativno lako (uzmite SBB za primer); već postoji nekoliko alternativnih magistralnih optičkih kablova položenih po Srbiji (u vlasništvu različitih preduzeća), tako da vlasništvo nad infrastrukturom ne predstavlja barijeru ulasku novim konkurentima. Da zakonski regulisane mogućnosti ustupanja infrastrukture i ne pominjem. A zamislite na šta bi ličilo to da infrastruktura ostane u vlasništvu države, pa da se onda iznajmljuje zainteresovanim operatorima. Ne bi imali operatori svoju infrastrukturu, ne bi imali svoju imovinu, a morali bi da se oslanjaju na infrastrukturu o kojoj odlučuje, kojom posluje i koju održava neko drugi. A ukoliko nisu zadovoljni, mogli bi i da se žale – državi!

Četvrto i najbitnije: Telekom uopšte ne treba prodavati. Država ne treba da prodaje svoje najbolje preduzeće (kakva li su tek ostala?) i „mi” treba da zadržimo ono što je naše! Ne bih o ovim argumentima, već o nečemu drugom. Oni koji smatraju da Telekom ne treba prodati po pravilu istovremeno smatraju i da je (naša) država nekompetentna, lenja i korumpirana. Ostaje misterija kako onda očekuju da takva država (neću ovog puta o tome da li su u pravu) vodi Telekom efikasno, uspešnije od privatnih vlasnika. Dakle, ili je država cakana (pa joj treba ostaviti Telekom), ili je takva kakvom je opisuju, pa je treba izbaciti iz svih preduzeća.

Javna rasprava o prodaji Telekoma liči na raspravu koju vode junaci Kovačevićevog „Radovana Trećeg”. Ništa od onoga što oni govore nije utemeljeno u stvarnosti, već predstavlja samo njihovu bizarnu fantaziju. I onda se pojavljuje Jelenče sa svojim u svakom pogledu životnim pitanjem: „Je’l da sastavim ili da rastavim?”.

predsednik CLDS-a, profesor Pravnog fakulteta BU