Највећи проблем за спас еврозоне је – Велика Британија! Да ли је то заиста тако? Да бисмо то испитали, претпоставимо да је Дејвид Камерон на све пристао. И шта би се добило? Решење кризе еврозоне?

Мало вероватно, будући да се у Бриселу почетком месеца „великани” нису бавили кризом еврозоне, већ искључиво кризом државних дугова. Нису се постављала кључна питања, још мање су дати уверљиви одговори о монетарној унији, већ се расправа свела на питања сервисирања дугова озлоглашених медитеранских земаља. И шта су постигли?

У Бриселу је, без Велике Британије, договорен програм фискалне дисциплине. Структурни дефицит буџета земаља чланица еврозоне, плус још неизвестан број оних које то нису, може да буде свега 0,5 одсто бруто домаћег производа, а нема назнака да ли би и када Европска централна банка могла добити овлашћења да поступа као крајњи поверилац и да откупљује обвезнице које су издале земље чланице еврозоне, још мање има наговештаја да ли би, када би и под којим условима могле да се емитују еврообвезнице. Победа немачких власти над француским! Може се само наслутити да су негде, на неком коњаку после вечере, дата неформална обећања да ће, када се успостави фискална дисциплина, немачке власти ипак одобрити укључење Европске централне банке у решавање кризе.

Међутим, све је то само покушај решавања проблема државног дуга, а не и опстанка монетарне уније. Основни проблем еврозоне лежи у томе што су у њој раме уз раме високопродуктивне земље, које имају високу стопу домаће штедње и које извозе капитал у оне друге, нископродуктивне, које увозе капитал, и имају дефицит текућег рачуна платног биланса, који је последица тога што нису конкурентне. Те друге земље, будући да су у монетарној унији, немају могућност да депресијацијом домаће валуте поправе своју конкурентност. А разлике у продуктивности и конкурентности стално се увећавају. Како онда увећати (релативну) конкурентност „периферије”?

И ту се долази до два основна налаза теорије оптималне валутне зоне, односно монетарне уније. Да би нека монетарна унија била добра потребно је да постоји пуна мобилност свих производних фактора између свих делова те уније. Капитал је, очигледно, веома мобилан у еврозони, али мобилност радне снаге је далеко нижа него, на пример, у монетарној унији званој САД. Друго, потребно је да су привредне структуре земаља чланица монетарне уније сличне, како не би долазило до асиметричних шокова, оних који делују на привреду једне, али не и на привреду друге земље. Разлике у структури европских привреда су такве да се, попут мобилности радне снаге, не може рачунати да ће се овај услов испунити у догледној будућности.

„Што се грбо роди, живот не исправи”! Ипак, решење можда може да се тражи унутар нове мантре – „фискална унија”. Не постоји прецизна дефиниција које све институције та унија обухвата, али у појединачној земљи, каква је рецимо Немачка, фискална унија подразумева експлицитне и имплицитне фискалне трансфере од богатијих и оних који брже расту ка сиромашнијима и онима који спорије расту – то је последица начела опорезивања према економској снази. И можда је то разлог што у Бриселу није уопште било речи о фискалној унији него искључиво о фискалној дисциплини. Можда због тога што би увођење фискалне уније у овом тренутку значило трансфере од Немачке ка земљама „периферије”. Међутим, фискална унија би током деведесетих година прошлог века значила трансфер ка Немачкој, тада погођеној уједињавањем, дефицитима буџета и ниским привредним растом. Наравно, фискална унија се не ствара за две недеље, али се у Бриселу почетком децембра није видео ниједан сигнал да је ико жели.

Па добро, неко ће рећи, као да они који су о томе одлучивали то не знају. Наравно да знају, бар знају њихови економски саветници, али коначне одлуке су ипак политичке и иза њих стоје политички мотиви. Доминира мотив кажњавања земаља „периферије”, оних који су прекршили фискална правила, и тиме се показује снага сопственом бирачком телу без обзира на то које су дугорочне економске и политичке последице.

И још нешто. Изгледа да се распао двојац тако маштовитог имена „Меркози”. Асиметрија снаге је таква да је постало несумњиво да Немачка доминира еврозоном и унијом. Између „доминирати” и „водити”, међутим, постоји знатна разлика. Лидерска позиција обавезује, а у тешким временима јако много обавезује. Неуспех немачке политике према Србији, без обзира на то које су све грешке почињене на нашој страни, треба да буде опомена. Не само за Србију.