Читам у новинама да је неко из врха (оног врха) изјавио да један од наводних кандидата за гувернера НБС неће добити политичку подршку због тога што је „тежак за сарадњу”! За неупућене: гувернер централне банке треба да буде тежак за сарадњу! То демонстрира независност те банке.

Но, нећемо о људима, већ о политикама. На пример, о политици девизног курса коју ће да спроводи нови гувернер или можда колективни гувернер оличен у новом свемогућем савету НБС који се све више заговара. И даље мислим да су лични разлози за оставку били делимичноу вези и са често изреченим реторичким питањем „Шта мисли тај Јелашић?”. Ко је постављао то питање? Углавном они чије су кредитне обавезе у еврима, а приходи из којих их сервисирају у динарима. Не само да су њихови приходи у динарима опали, него, услед клизања динара, све већи део тих прихода одлази на сервисирање обавеза. На пример, то су они који су инвестирали у тржишне центре, шопинг-молове, стамбене и пословне некретнине, адвертајзмент послове (ваљда се то тако зове) и томе слично. Па још када се у тим моловима продаје страна роба, која стално поскупљује у динарима (динар депресира), опада тражња за њом, па се умањује и укупан приход. Разумем ја оне који имају те проблеме, али треба рећи јасно и гласно да је клизање динара у односу на евро најзначајније прилагођавање које се догодило Србији у мандату ове владе.

Управо тако, које нам се догодило, будући да домаћа власт и домаће бирачко тело очигледно нису спремни за било каква прилагођавања и реструктурирања. То клизање је добра ствар. Да није било њега, Србија би запала у још већу рецесију и у још теже макроекономске проблеме. Драстична депресијација националне валуте у Пољској и Румунији помогла је привредама ових земаља са се изборе са кризом, а Пољској да обезбеди чак и раст у кризној години.

Шта преостаје новом гувернеру? Да води политику флексибилног курса и да пусти да динар клизи како би се српска привреда у дубоким спољним дефицитима и даље прилагођавала. Било је и идеја о фиксном курсу, уз лицитирање колики би требало да буде. Најзанимљивија је, међутим, идеја о једностраном увођењу евра. Ту идеју заступају људи који се разумеју у ствари које говоре. Надаље, постоје бројни добри ефекти таквог потеза. Као и увек у случају економске политике, поставља се питање баланса између добрих и лоших ефеката.

Мислим да би најпогубнији ефекат евроизације било елиминисање могућности прилагођавања путем депресијације националне валуте. Размислите о томе колико су клизањем динара у последњем кварталу прошле године у реалном износу умањење плате и пензије, колико је умањена потрошња и у којој мери се прилагодила могућностима. Уколико би се увео евро, онда би прилагођавања морала да се обаве у номиналним износима. У преводу на српски, онда би власт морала да донесе политичку одлуку (отелотворену у неком закону) да се пензије и плате у јавном сектору умање за 15-20 одсто, да се субвенције за све оно што се субвенционише такође умање у том износу. Да ли тако нешто можете да замислите у Србији? Ја не.

Не само због оних који су тренутно на власти. Већ и због доминантне политичке културе у Србији данас, у којој се бирачи само питају шта држава може да учини за њих и ништа их друго не интересује. А демографија и вера у свемогућу државу нама су донели толико оних којима је једини приход из државног буџета, или других државних фондова (пензионери и запослени у јавном сектору), да се ту у следећој деценији не може нешто битно променити. И због тога је, све више то мислим, свеједно ко је на власти. Реформа јавног сектора (не само приватизација јавних предузећа) и система пензијског осигурања дугорочни је лек за ове болести, али потребно је да прође макар деценија док не почну да се добијају резултати. Под условом да се са тиме крене у следећи понедељак! До тада, остаје могућност прилагођавања путем депресијације динара.

А управо због тога што није могла да се прилагођава клизањем националне валуте, Грчка је у кризи у којој се налази и предстоји јој драстичан пад бруто домаћег производа и још драстичније умањење потрошње (нарочито јавне). Све оно што се дешава(ло) на улицама Атине, последица је за Грчку неизбежног „номиналног прилагођавања”.

Нови гувернер, ма ко он био, биће изложен јаким притисцима оних који не желе да изгубе власт и оних који не желе да изгубе свој профит. Биће потребно да буде „кадар стићи и утећи и на страшну месту постојати”. Штета што Старина Новак није један од кандидата!

председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета БУ