Čo­vek pro­sto ne znao če­mu pre da pi­še! Da li o tri­jum­fu Sr­bi­je pred Me­đu­na­rod­nim su­dom prav­de? Ili o no­vim po­slov­nim us­pe­si­ma Del­ta hol­din­ga? Bu­du­ći da su no­vi­ne pre­pu­ne iz­ve­šta­ja, iz­ja­va i ko­men­ta­ra i o jed­nom i odru­gom, ja ću o ne­če­mu pot­pu­no raz­li­či­tom – o Za­ko­nu o fi­nan­sij­skoj sta­bil­no­sti.

Da li ste zna­li da Mi­ni­star­stvo fi­nan­si­ja pri­pre­ma taj za­kon i da je tre­nut­no ras­pra­va o nje­go­vom na­cr­tu? Ve­ro­vat­no da ni­ste, bu­du­ći da ste za­u­ze­ti pra­će­njem do­ga­đa­nja u Ha­gu i na Ki­pru. Do­bro, da vi­di­mo zbog če­ga se do­no­si taj za­kon? Ka­ko ka­žu nje­go­vi auto­ri, zbog to­ga da se oču­va sta­bil­nost ban­kar­skog sek­to­ra. Da bi se za­klju­či­lo da li on to za­i­sta mo­že da uči­ni, tre­ba uka­za­ti na to da fi­nan­sij­sku sfe­ru pra­ti in­he­rent­na asi­me­tri­ja in­for­ma­ci­ja – ni­su svi oni ko­ji do­no­se od­lu­ke pod­jed­na­ko in­for­mi­sa­ni. Jed­ni zna­ju vi­še, dru­gi ma­nje. Na pri­mer, de­po­nent, za raz­li­ku od ban­ke, ne zna da li ta ban­ka ima pro­ble­ma u po­slo­va­nju, da li će op­sta­ti, od­no­sno da li će „mo­je pa­re” da pro­pad­nu. A ni ban­ka ko­ja je po­zaj­mi­la no­vac ne zna u ka­kvom je sta­nju du­žnik. Sve pro­ve­re ni­su us­pe­le da iz­me­ne jed­no­stav­nu či­nje­ni­cu: du­žnik bo­lje zna od ban­ke da li će da pla­ti sle­de­ću ra­tu kre­di­ta ko­ja do­spe­va na na­pla­tu. Zbog to­ga svi uče­sni­ci na tr­ži­štu pa­žlji­vo pra­te šta se de­ša­va, oslu­šku­ju sig­na­le, pri­ku­plja­ju in­for­ma­ci­je i sve što sa­zna­ju ko­ri­ste za do­no­še­nje od­lu­ka o to­me šta sa svo­jim pa­ra­ma i ka­ko ko­ri­sti­ti tu­đe.

A ko­je sig­na­le ša­lje no­vi za­kon? Pr­vo, da ban­kar­ski si­stem ni­je sta­bi­lan. Uko­li­ko je sta­bi­lan, on­da ne­ma po­tre­be da se do­no­si ovaj za­kon – do­volj­ni su svi oni po­sto­je­ći za­ko­ni ko­ji de­talj­no re­gu­li­šu po­slo­va­nje ban­kar­skog sek­to­ra.

Dru­go, za­kon pred­vi­đa mo­guć­nost spa­sa­va­nja ba­na­ka ko­je ima­ju pro­ble­me. Šta je po­treb­no za to? Po­treb­no je da vla­da pro­gla­si si­stem­sku kri­zu ban­kar­skog sek­to­ra. Da­kle, da bi se spa­si­la jed­na ban­ka, pro­gla­ša­va se kri­za ce­log ban­kar­skog sek­to­ra. Ra­ci­o­nal­no po­na­ša­nje de­po­ne­na­ta po­sle pro­gla­še­nja si­stem­ske kri­ze, ili čak i ne­po­sred­no pre to­ga (bu­du­ći da će vest da pro­cu­ri), je­ste ju­riš na ban­ke ka­ko bi po­di­gli sop­stve­ne pa­re, a ta­kav ju­riš (efe­kat kr­da) do­vo­di do ju­ri­ša svih osta­lih. Uko­li­ko ne­ma kri­ze ban­kar­skog sek­to­ra, spa­sa­va­nje jed­ne ban­ke će do­ve­sti do nje­ga; iz­van­re­dan pri­mer za efe­kat pre­li­va­nja. Za raz­u­me­va­nje efek­ta pre­li­va­nja tre­ba se se­ti­ti onog neo­d­go­vor­nog po­li­ti­ča­ra ko­ji je u par­la­men­tu iz­ja­vio ka­ko je pro­pa­la cen­tra­la jed­ne od do­ma­ćih ba­na­ka (cen­tra­la i nje­no do­ma­će če­do su i dan-da­nas ži­vi i zdra­vi), što je do­ve­lo ne sa­mo do ju­ri­ša de­po­ne­na­ta te ban­ke ne­go je svo­ju ušte­đe­vi­nu iz dru­ge ban­ke po­di­gao i član nje­nog uprav­nog od­bo­ra.

Tre­će, za­što spa­sa­va­ti ban­ke ko­je ima­ju pro­ble­me? Da bi se odr­ža­la sta­bil­nost ban­kar­skog si­ste­ma, ka­za­li bi oni ko­ji pri­pre­ma­ju ovaj za­kon. Pre­u­zi­ma­njem oba­ve­ze da se ne­ko spa­sa­va stva­ra se mo­ral­ni ha­zard – si­tu­a­ci­ja u ko­joj se ne­ko po­na­ša ri­zič­ni­je ne­go što bi to ina­če či­nio. Uko­li­ko znam da će ne­ko da me spa­se, za­pli­va­ću da­lje od oba­le, sko­či­ću u ve­će ta­la­se. Isto ta­ko, uko­li­ko zna­ju da će ne­ko da ih spa­se, ban­ke će ula­zi­ti u ri­zič­ni­je pro­jek­te i sla­bi­je će pro­ve­ra­va­ti kre­dit­nu spo­sob­nost kli­jen­ta. Ti­me se uve­ća­va ve­ro­vat­no­ća na­stan­ka kri­ze – kri­za se ovim pri­zi­va.

Če­tvr­to, ka­ko će se spa­sa­va­ti ban­ke? Kao i obič­no, nov­cem. U vi­du kre­di­ta, ula­ga­nja u ka­pi­tal ili iz­da­va­nja ga­ran­ci­ja. Ka­ko će dr­ža­va do­ći do nov­ca, ka­da je bu­džet­ski de­fi­cit ta­kav ka­kav je­ste, ka­da sla­bo ide na­pla­ta po­re­za, ka­da svi raz­bo­ri­ti (uklju­ču­ju­ći, na­rav­no, i MMF) tvr­de da ne tre­ba po­ve­ća­va­ti jav­ne ras­ho­de? Je­di­no da se dr­ža­va za­du­ži – valj­da kod istog onog ban­kar­skog sek­to­ra ko­ji je u kri­zi. Ili da ode na me­đu­na­rod­no tr­ži­šte ka­pi­ta­la, na ko­me sa svo­jim kre­dit­nim rej­tin­gom mo­že ka­pi­tal da pro­ba­vi sa­mo po ve­o­ma vi­so­koj ce­ni (ka­ma­ti). Mi ni­smo Ame­ri­ka ko­ja mo­že la­ko, od­no­sno jef­ti­no da po­zajm­lju­je sred­sta­va na tr­ži­štu ka­pi­ta­la. Ovo sa­mo po­ka­zu­je ras­pro­stra­nje­nost me­ga­lo­ma­ni­je u srp­skoj vla­sti. Uz­gred, pre ne­ki dan pot­pred­sed­nik vla­de Din­kić je se­be upo­re­dio sa no­be­lov­cem Po­lom Krug­ma­nom, po si­ste­mu i on i ja pri­ča­mo istu stvar.

Pe­to, pred­nost na­šeg ban­kar­skog si­ste­ma le­ži u to­me što stra­ne ma­tič­ne ban­ke, maj­ke, ima­ju sna­žan pod­sti­caj da iz­ba­ve svo­je (do­ma­će) ćer­ke. Pro­past ban­ke-ćer­ke u Sr­bi­ji bi ma­ma-cen­tra­li do­ne­lo ogro­man re­pu­ta­ci­o­ni ri­zik (ne sa­mo u Sr­bi­ji), a pred­u­pre­đi­va­nje te pro­pa­sti ko­šta da­le­ko ma­nje. Pu­sti­te ban­ke da ra­de svoj po­sao – sa­me će da se spa­sa­va­ju.

Pu­sti­te pli­va­če da pli­va­ju. Do­bri pli­va­či ne­će ima­ti pro­ble­me. Lo­ši će se uda­vi­ti. Za opo­me­nu svi­ma osta­li­ma.