Чо­век про­сто не знао че­му пре да пи­ше! Да ли о три­јум­фу Ср­би­је пред Ме­ђу­на­род­ним су­дом прав­де? Или о но­вим по­слов­ним ус­пе­си­ма Дел­та хол­дин­га? Бу­ду­ћи да су но­ви­не пре­пу­не из­ве­шта­ја, из­ја­ва и ко­мен­та­ра и о јед­ном и одру­гом, ја ћу о не­че­му пот­пу­но раз­ли­чи­том – о За­ко­ну о фи­нан­сиј­ској ста­бил­но­сти.

Да ли сте зна­ли да Ми­ни­стар­ство фи­нан­си­ја при­пре­ма тај за­кон и да је тре­нут­но рас­пра­ва о ње­го­вом на­цр­ту? Ве­ро­ват­но да ни­сте, бу­ду­ћи да сте за­у­зе­ти пра­ће­њем до­га­ђа­ња у Ха­гу и на Ки­пру. До­бро, да ви­ди­мо због че­га се до­но­си тај за­кон? Ка­ко ка­жу ње­го­ви ауто­ри, због то­га да се очу­ва ста­бил­ност бан­кар­ског сек­то­ра. Да би се за­кљу­чи­ло да ли он то за­и­ста мо­же да учи­ни, тре­ба ука­за­ти на то да фи­нан­сиј­ску сфе­ру пра­ти ин­хе­рент­на аси­ме­три­ја ин­фор­ма­ци­ја – ни­су сви они ко­ји до­но­се од­лу­ке под­јед­на­ко ин­фор­ми­са­ни. Јед­ни зна­ју ви­ше, дру­ги ма­ње. На при­мер, де­по­нент, за раз­ли­ку од бан­ке, не зна да ли та бан­ка има про­бле­ма у по­сло­ва­њу, да ли ће оп­ста­ти, од­но­сно да ли ће „мо­је па­ре” да про­пад­ну. А ни бан­ка ко­ја је по­зај­ми­ла но­вац не зна у ка­квом је ста­њу ду­жник. Све про­ве­ре ни­су ус­пе­ле да из­ме­не јед­но­став­ну чи­ње­ни­цу: ду­жник бо­ље зна од бан­ке да ли ће да пла­ти сле­де­ћу ра­ту кре­ди­та ко­ја до­спе­ва на на­пла­ту. Због то­га сви уче­сни­ци на тр­жи­шту па­жљи­во пра­те шта се де­ша­ва, ослу­шку­ју сиг­на­ле, при­ку­пља­ју ин­фор­ма­ци­је и све што са­зна­ју ко­ри­сте за до­но­ше­ње од­лу­ка о то­ме шта са сво­јим па­ра­ма и ка­ко ко­ри­сти­ти ту­ђе.

А ко­је сиг­на­ле ша­ље но­ви за­кон? Пр­во, да бан­кар­ски си­стем ни­је ста­би­лан. Уко­ли­ко је ста­би­лан, он­да не­ма по­тре­бе да се до­но­си овај за­кон – до­вољ­ни су сви они по­сто­је­ћи за­ко­ни ко­ји де­таљ­но ре­гу­ли­шу по­сло­ва­ње бан­кар­ског сек­то­ра.

Дру­го, за­кон пред­ви­ђа мо­гућ­ност спа­са­ва­ња ба­на­ка ко­је има­ју про­бле­ме. Шта је по­треб­но за то? По­треб­но је да вла­да про­гла­си си­стем­ску кри­зу бан­кар­ског сек­то­ра. Да­кле, да би се спа­си­ла јед­на бан­ка, про­гла­ша­ва се кри­за це­лог бан­кар­ског сек­то­ра. Ра­ци­о­нал­но по­на­ша­ње де­по­не­на­та по­сле про­гла­ше­ња си­стем­ске кри­зе, или чак и не­по­сред­но пре то­га (бу­ду­ћи да ће вест да про­цу­ри), је­сте ју­риш на бан­ке ка­ко би по­ди­гли соп­стве­не па­ре, а та­кав ју­риш (ефе­кат кр­да) до­во­ди до ју­ри­ша свих оста­лих. Уко­ли­ко не­ма кри­зе бан­кар­ског сек­то­ра, спа­са­ва­ње јед­не бан­ке ће до­ве­сти до ње­га; из­ван­ре­дан при­мер за ефе­кат пре­ли­ва­ња. За раз­у­ме­ва­ње ефек­та пре­ли­ва­ња тре­ба се се­ти­ти оног нео­д­го­вор­ног по­ли­ти­ча­ра ко­ји је у пар­ла­мен­ту из­ја­вио ка­ко је про­па­ла цен­тра­ла јед­не од до­ма­ћих ба­на­ка (цен­тра­ла и ње­но до­ма­ће че­до су и дан-да­нас жи­ви и здра­ви), што је до­ве­ло не са­мо до ју­ри­ша де­по­не­на­та те бан­ке не­го је сво­ју уште­ђе­ви­ну из дру­ге бан­ке по­ди­гао и члан ње­ног управ­ног од­бо­ра.

Тре­ће, за­што спа­са­ва­ти бан­ке ко­је има­ју про­бле­ме? Да би се одр­жа­ла ста­бил­ност бан­кар­ског си­сте­ма, ка­за­ли би они ко­ји при­пре­ма­ју овај за­кон. Пре­у­зи­ма­њем оба­ве­зе да се не­ко спа­са­ва ства­ра се мо­рал­ни ха­зард – си­ту­а­ци­ја у ко­јој се не­ко по­на­ша ри­зич­ни­је не­го што би то ина­че чи­нио. Уко­ли­ко знам да ће не­ко да ме спа­се, за­пли­ва­ћу да­ље од оба­ле, ско­чи­ћу у ве­ће та­ла­се. Исто та­ко, уко­ли­ко зна­ју да ће не­ко да их спа­се, бан­ке ће ула­зи­ти у ри­зич­ни­је про­јек­те и сла­би­је ће про­ве­ра­ва­ти кре­дит­ну спо­соб­ност кли­јен­та. Ти­ме се уве­ћа­ва ве­ро­ват­но­ћа на­стан­ка кри­зе – кри­за се овим при­зи­ва.

Че­твр­то, ка­ко ће се спа­са­ва­ти бан­ке? Као и обич­но, нов­цем. У ви­ду кре­ди­та, ула­га­ња у ка­пи­тал или из­да­ва­ња га­ран­ци­ја. Ка­ко ће др­жа­ва до­ћи до нов­ца, ка­да је бу­џет­ски де­фи­цит та­кав ка­кав је­сте, ка­да сла­бо иде на­пла­та по­ре­за, ка­да сви раз­бо­ри­ти (укљу­чу­ју­ћи, на­рав­но, и ММФ) твр­де да не тре­ба по­ве­ћа­ва­ти јав­не рас­хо­де? Је­ди­но да се др­жа­ва за­ду­жи – ваљ­да код истог оног бан­кар­ског сек­то­ра ко­ји је у кри­зи. Или да оде на ме­ђу­на­род­но тр­жи­ште ка­пи­та­ла, на ко­ме са сво­јим кре­дит­ним реј­тин­гом мо­же ка­пи­тал да про­ба­ви са­мо по ве­о­ма ви­со­кој це­ни (ка­ма­ти). Ми ни­смо Аме­ри­ка ко­ја мо­же ла­ко, од­но­сно јеф­ти­но да по­зајм­љу­је сред­ста­ва на тр­жи­шту ка­пи­та­ла. Ово са­мо по­ка­зу­је рас­про­стра­ње­ност ме­га­ло­ма­ни­је у срп­ској вла­сти. Уз­гред, пре не­ки дан пот­пред­сед­ник вла­де Дин­кић је се­бе упо­ре­дио са но­бе­лов­цем По­лом Круг­ма­ном, по си­сте­му и он и ја при­ча­мо исту ствар.

Пе­то, пред­ност на­шег бан­кар­ског си­сте­ма ле­жи у то­ме што стра­не ма­тич­не бан­ке, мај­ке, има­ју сна­жан под­сти­цај да из­ба­ве сво­је (до­ма­ће) ћер­ке. Про­паст бан­ке-ћер­ке у Ср­би­ји би ма­ма-цен­тра­ли до­не­ло огро­ман ре­пу­та­ци­о­ни ри­зик (не са­мо у Ср­би­ји), а пред­у­пре­ђи­ва­ње те про­па­сти ко­шта да­ле­ко ма­ње. Пу­сти­те бан­ке да ра­де свој по­сао – са­ме ће да се спа­са­ва­ју.

Пу­сти­те пли­ва­че да пли­ва­ју. До­бри пли­ва­чи не­ће има­ти про­бле­ме. Ло­ши ће се уда­ви­ти. За опо­ме­ну сви­ма оста­ли­ма.