Kada se evropski karavan poslednji put na šest meseci zadržao u Madridu, Španija je bila u mnogo boljem stanju a izgledalo je i da će mehanizmi EU funkcionisati glatko. Štošta se promenilo.

Evropska unija odavno nije imala toliko problema i toliko lidera, ali ključna razlika je u tome što je Španija od Švedske nasledila mnogo više od uobičajenog kataloga ekonomskih i spoljnopolitičkih izazova: uloga predsedavajućeg Unije je veoma umanjena.

Španija je prva koja je upravljanje EU preuzela pošto je početkom decembra proradio Sporazum iz Lisabona, program institucionalnih reformi čiji je cilj jačanje procedura odlučivanja.

Sporazum je stvorio dve pozicije za nove lidere Unije: Herman van Rompuj dobio je mandat stalnog predsednika Evropskog saveta koji čine predsednici i šefovi vlada 27 članica, a baronesa Ketrin Ešton preuzela je kontrolu nad spoljnom politikom Unije.

Belgijanac će odsad predsedavati samitima EU. Britanka sastancima šefova diplomatija. Španiji jedino preostaje da rukovodi redovnim skupovima ambasadora EU.

Uprkos sužavanju uloge predsedavajućeg, Madrid ne krije želju da ostavi pečat koji će obeležiti vreme do 1. jula kada štafetu predaju Belgijancima. Premijer Hose Luis Rodriges Zapatero najavljuje da će špansko predsedavanje ostaviti značajan trag u istoriji EU.

Španci šansu vide u želji dela članica da i dalje zadrže neku kontrolu nad Briselom, a računaju i na vodeću ulogu koju dobijaju u radu komiteta i radnih grupa Unije od čijih političkih kompromisa umnogome zavisi operativnost bloka.

Španci se nikada nisu posebno ustručavali da krše formalnosti, pa će – dok se Evropa ne navikne na stalnog predsednika – Van Rompuj svoju moć deliti sa zemljom koja je Belgiju nekada nazivala Španskom Holandijom.

Zapaterovo prvo EU-zaduženje biće popravka oronule kuće evropske privrede. Globalna kriza izbacila je na površinu nejednakost ekonomija. Neke privrede, poput nemačke, pokazuju znake oporavka. Druge su, poput grčke, u pravom haosu ugrožavajući budućnost evra.

Španija je za februar zakazala vanredni samit kako bi se razmotrila ekonomska strategija. Zapatero podrazumeva da mere oživljavanja budu usklađene s načelima njegove socijalističke vlade: cenu ne sme da plati blizu petsto miliona stanovnika, već je neophodna ravnomerna raspodela odgovornosti kako Evropa ne bi iz vida gubila simbole „države blagostanja i socijalne politike”.

Već u startu Španija se suočava s pretnjom zaposlenih u Evropskoj komisiji i drugim agencijama EU koji kažu da će „paralisati Evropu” ukoliko ne dobiju povišicu od 3,7 odsto obećanu u oktobru.

Nemci, Francuzi, Britanci, Holanđani i Poljaci smatraju da je to previše i nude povećanje od 1,8 procenata. Lako može da se dogodi da sindikati činovnika EU sa svojih 45.000 članova – više od belgijske armije – zaista parališu Brisel.

Španci takođe ne kriju ambiciju da iberijska komponenta ostavi trag na spoljnu politiku Unije. Španija obećava da će pomoći lejdi Ešton u projektu panevropskih diplomatskih snaga koje će efikasnije nego dosad projektovati spoljnopolitičke ambicije EU kao globalnog igrača, ali najavljuje sopstvene inicijative.

Madrid je već zakazao tri samita – sa SAD, Latinskom Amerikom i Marokom. Sva tri na španskom tlu, uprkos namere novog predsednika EU da domaćin sastanaka na vrhu bude Brisel.

Prvi bi trebalo da pomogne definisanju odnosa sa administracijom Baraka Obame, drugi i treći bi EU više uputili na Latinsku Ameriku, odnosno Mediteran. Mnoštvo je i drugih izazova. Kakav će biti stav Unije oko angažmana u Avganistanu? Kako prema Kinezima ili Rusima?

U Briselu se pominje mogućnost da Španija izdejstvuje potpisivanje novog sporazuma o partnerstvu i saradnji s Rusijom koji bi zamenio postojeći koji je nekoliko puta produžavan s obzirom da mu je rok isticao krajem 2007. Ovakav ugovor Evropljanima je veoma važan zbog nerešenog problema sa Ukrajinom i koridorima snabdevanja Evrope ruskim gasom.

Najavljena je i namera da se španski mandat iskoristi za ubrzavanje procesa stvaranja palestinske države.

I kao što će Madrid ohrabrivati Brisel da ojača političke, trgovinske i ekonomske veze s Latinskom Amerikom, tako će se boriti za proširenje Unije na Balkanu.

Šest meseci je kratko vreme, ali špansko predsedavanje je uprkos svim ograničenjima šansa Srbije. Madrid nije priznao nezavisnost Kosova, što je Beogradu važno. Šef španske diplomatije Migel Anhel Moratinos je počasni građanin Beograda.

Kada se u junu, posle polugodišnjeg predsedavanja Španije, bude održao završni samit Unije, na dnevnom redu će se naći i dokument o dugoročnim vizijama EU – sve do 2020. godine. Nema sumnje da će se u tom papiru grupe kojom rukovodi bivši španski premijer Felipe Gonsales naći mesta i za Srbiju. U kom kontekstu, to sada umnogome zavisi od nas.

Kakve god bile španske panevropske ambicije, Zapaterovu vladu glavni posao čeka kod kuće. Da je birao kada će postati predsedavajući Evrope, Madrid nije mogao da odabere lošiji trenutak.

La fiesta e finita. Surovo je buđenje iz sna tokom koga je Španija na listi razvijenosti pretekla Italiju a Crvena furija harala Devis kupom. Tačno, još su tu „Barselona” i titule evropskih prvaka u fudbalu i košarci, ali poslednji „trofej” koji je stigao u Madrid ne obećava ništa dobro.

Mudijev indeks, klasifikacija ozbiljnih ekonomskih parametara, uključio je alarm. Uz nezaposlenost od 19 procenata i odnos deficita prema bnp od 10,1 odsto, Španija je s 30 poena posle Grčke, Letonije i Litvanije „najugroženija zemlja Evrope”.

Od 2007. Španija je u slobodnom padu: nacionalni proizvod je u trećem kvartalu 2009. iznosio – 0,3 procenta, četiri miliona ljudi je bez posla, a zaduženost porodica i firmi meri se brojkom od 177 odsto bnP-a. Zemlja čuda – jedina u Uniji koja je za sedam godina stvorila osam miliona radnih mesta – sada je dospela na listu posebnog nadzora EU.

Da li je to cena koju plaća ekonomija za koju kažu da je, u poređenju s privredama Unije, tokom godina fascinantnog buma devedesetih bila najbliža američkom modelu?

Španija je, oslanjajući se na masovni razvoj industrije nekretnina po osnovama lakih kredita, upala u zamku napravljenu u njujorškom Vol stritu. Kao i u Americi, razvoj ovog tržišta doprineo je ogromnom zaduživanju privatnog sektora i gotovo nenormalnom razvoju finansijskog sektora. Njihov krah dramatično je udario na čitavu nacionalnu ekonomiju.

Predsedavanje Unijom Španiji nudi tračak nade za brži izlazak iz krize. Moglo bi lako da se ispostavi da će dvoje novih ljudi na čelu EU pokvariti planove Hosea Zapatera koji će svakako pokušati da dvojstvo vlasti iskoristi da deo eventualnih uspeha sačuva za sebe. Da baš sve ne ode u Brisel.