БУБАЊ И ШИПКА

Лепа блискоисточна добродошлица Бараку Обами. Газа у рушевинама блицкрига, регионални мировни план лежи разбацан у комадима, Махмуду Абасу крајем јануара истиче мандат па ће испарити и оно мало легитимитета који припада палестинском председнику, Израелци ће вероватно у фебруару изабрати владу деснице која ће бити још мање спремна на договоре са Палестинцима.

Да ли је Израел пожурио са оштром интервенцијом у појасу Газе пре инаугурације новог америчког председника у кога неки полажу велике наде верујући да би после катастрофалне политике Џорџа В. Буша балансиранијим приступом нешто могао да учини на Блиском истоку?

Обама би израелским савезницима могао да објасни да ратна опција неће донети толико прижељкивану безбедност. Могао би неким новим уговором да оснажи приврженост САД територијалном интегритету Израела – у замену за спремност Израелаца да уђу у озбиљне разговоре о мировном плану Арапа представљеном још 2002. године.

Обама би, ако жели да буде прихваћен као објективан брокер блискоисточног мира, Израелу требало да саопшти, без обзира на „специјалне односе”, да као и свака друга земља мора да одговара за своје акције, да америчка подршка има границе и да САД признају Палестинцима право на живот и – снове.

Или ће бити у праву они који без оптимизма указују да је од тима којим се Обама окружио тешко очекивати да блокира снажан утицај јеврејског лобија? У том случају нови председник је осуђен да посматра како регион наставља да тоне у хаосу.

Како ствари сада стоје, песимисти имају веће шансе. Американци не показују намеру да балансирају приступ који би водио решењу. Поново се потврђује да шта год се на Блиском истоку догодило, САД кривце проналазе само на једној страни. Бушова администрација позива на „уздржаност”, али ни једним гестом не покушава да притисне свог стратешког савезника.

Оптуживати само једну страну је формула која гарантује интензификацију сукоба, не његово спутавање, што време несумњиво доказује. Деценије израелске окупације су створиле сопствену логику прво рађајући незадовољство, потом побуну. Да ли побуна има форму бацања камења или ракета, израелски одговор увек је био прекомеран.

Откако је напустио појас Газе 2005, а посебно откако је Хамас на демократским изборима дошао на власт, Израел економски притиска и повремено војно напада. Последња блокада је, упркос апелу ЕУ, Палестинце довела на руб хуманитарне катастрофе.

Ехуд Олмерт, Ципи Ливни или Ехуд Барак би морали да се сете како је настајао Израел, како су се јеврејске групе бориле истим методама герилског ратовања (данас се то зове тероризам) које данас користи Хамас. На исти начин који су у 2. веку употребљавали јеврејски свештеник Мататијас и петорица његових синова током побуне Макабејаца.

Да ли је, ударајући ракетама које Израелце више трауматизују него што наносе штете, Хамас или неки његов део желео конфликт, да ли су Израелци одредили димензије сукоба уочи својих избора у фебруару, или се ради о комбинацији једног и другог, тек резултат је да су озбиљно поткопане шансе за мирно решење.

Израел има сва права на безбедност, али је на овај начин неће добити. Историја конфликта демантује тезу да се масовним бомбардовањима ишта постигло. Борбени авиони „ф-18” или „меркава” тенкови нису уништили две палестинске интифаде. Неће ни трећу коју је Хамас најавио.

Израелски министар одбране Ехуд Барак тврди да је његова влада одлучна да се „промене правила игре”. Како, када се ништа не мења? Операција сличних овима у Гази нагледао сам се на Блиском истоку. Од бомбардовања Бејрута 1982. преко прве интифаде 1987. до похода на југ Либана лета 2006. Можда је ратна срећа била променљива, али регион је сваки пут био даље, а не ближе миру.

Без искрене жеље за територијалним компромисима који би водили решењу две државе, Израел Палестинцима закида политичке хоризонте. Охрабрују се радикализми. Непријатељ кога хоћете да сломите постаје све јачи.

Милитантни хамасовци и те како доприносе склапању циничног рама. Њима су масовне погибије потребне да би кроз мучеништво дали до знања да са Израелцима нема другог начина до оружане борбе која је темељ Хамасовог програма. Ширећи омразу понављају митске приче о „ослобођењу Јерусалима” и уништењу „ционистичког ентитета”.

Лудило са центром у израелско-палестинском конфликту прерасло је у много веће лудило које се данас кодификује као тероризам.

Радикални Палестинци и радикални Израелци су као бубањ и шипка: неопходни су једни другима. Круг се затвара на месту на коме је давно почео: оптужбама Израелаца да је Хамас крив, оптужбама Хамаса да су Израелци криви...

Арапи су фрустрирани и – подељени, па се иза сукоба Израел – Хамас помаља још један: сукоб Арапа око будућности Блиског истока. Догађаји у Гази излазе из израелско-палестинског оквира. Газа би требало да послужи као катализатор већих промена.

На једној страни арапског фронта профилишу се снаге спремне за дијалог али и за манипулацију осећањима Арапа када су Палестинци у питању. На другој су разне милитантне групације попут Хамаса, Исламског џихада или либанских Хезболаха које заговарају перспективу перманентног рата надајући се некој новој карти региона.

Египат, Саудијска Арабија или Јордан, традиционални стубови арапског света, све су чешће на мети радикалних група које их оптужују за саучесништво у мировним пројектима који предвиђају дефинитивно признавање Израела.

Лидер Хезболаха позива Египћане да изађу на улице и супротставе се политици Каира који одбија да отвори гранични прелаз према Гази и тако помогне Палестинцима. Пошто нема дозволу САД, египатски председник то одбија. Бес „арапске улице” се увећава. Режими ће, ако затреба, узвратити силом.

Ситуација се радикализује. Поново ће нека палестинска деца праћкама гађати израелску војску. Израел ће рашчистити терен Газе али ће се наново суочити са бомбашима самоубицама по сопственим аутобуским станицама и пицеријама. Регрутују се нови екстремисти спремни да повуку експлозив којим су опасани па да изађу директно пред Алаха који ће их упутити у рајске вртове.

Хамасу и другим исламистичким групама неопходно је мучеништво. Сматрају да само насиљем могу да скрену пажњу на положај Палестинаца. Знају да ће онда Израел на њихове ракете узвратити прекомерном силом. Зар Ехуд Барак очекује да ће капитулацију да потпишу милитанти којима је израелска окупација отац а јалова палестинска власт мајка? „Правила игре” нису промењена.

Хамас и Израел потврдили су своје борилачке вештине, сопствене политичке легитимитете и капацитете да убијају цивиле. Обе стране морале би да дођу до закључка да сила, велика или мала, свеједно, неће решити политичко-национални проблем и да је испреговарани компромис о коегзистенцији једини који нуди трајни мир. Као што се то догодило у Вијетнаму, Северној Ирској или Јужној Африци.

Проблем је у томе што ни Израел ни Хамас не верују да је у њиховом интересу неки мир који би Барак Обама могао да им донесе. Изгледа да водећи израелски политичари, удаљавајући се од секуларних идеја оснивача државе, нису приправни на истински независну палестинску државу. Што се Хамаса и оних који га подржавају тиче, јасно је да одбацују идеју Израела који живи у миру са својим суседима.