Уколико Београд добије исламски центар, постоји човек који ће се томе више радовати и од овдашње исламске заједнице, и од председника Србије и Турске који су идеју подржали – Моамер ел Гадафи.

Склон сасвим посебним теоријама, либијски вођа дуго заступа тезу о „природном савезништву” муслимана и православаца, као одговор на оно што он назива доминацијом Јевреја и католичко-протестантског запада.

Не мислим да су Борис Тадић и Абдулах Гул овако нешто имали у виду када су подржали пројекат исламског културнообразовног центра који би подстицањем дијалога култура и религија доприносио развитку региона.

Бајракли џамија, изграђена 1575. и једина преостала у Београду од 273 колико их је некада било, премала је за 200.000 београдских муслимана, посебно у време великих празника. Не постоји гробље на коме би се они сахрањивали у складу са законима шеријата.

Уколико се у Београду изграде три нове џамије, уколико нису у функцији ривалства три мешихата, уколико исламски културни центар не буде коришћен у борби за бираче рашке области и уколико буде имао одговарајући садржај рада, зар то не би помогло бољем међусобном упознавању и разумевању?

Читам интернет форуме. Коментаре са сајта StormfrontSrbija, постављене у времена паљења Бајракли џамије марта 2007, не желим да цитирам. Препоручујем их тужилаштву. Задржаћу се на коментарима са сајта Serbiancafe. Како су, нажалост, и они у већини негативни, још више ме уверавају да је Београду такав центар потребан.

Један блогер се пита шта смо ми то паметно од тих Турака научили током 500 година ропства.

Одговорићу – можемо да будемо поносни на златне виљушке и ножеве донете с византијског двора, треба да се дичимо српским фрескним сликарством, некако нам је драго да је Србин пореклом био везир на Порти, али немамо право да будемо надмени према другим цивилизацијама, религијама и народима.

Од Турака смо, између осталог, добили културу спавања. Јастук, јорган, чаршаф, све су то турске речи. Да смо имали наше, биле би у употреби. Овако је остала само сламарица, једина за коју смо знали док нису дошли Турци.

Други блогер пише: „Ислам је опасна и агресивна религија. Зар таквој религији да правимо образовне центре?” И њему одговарам: ислам је религија мира. Исламски фундаментализам има много више везе са антиамериканизмом него с вером.

„Само буд… може предложити отварање исламског центра у хришћанској земљи”, констатује нови блогер. Ретко која европска метропола нема џамију и исламски културни центар. Саграђен је у Риму, срцу католичанства. Шпанија, земља која много тога дугује маварској култури, чува своје џамије попут Абу Бакрове усред Мадрида.

Велика џамија у Паризу, саграђена у северноафричком стилу, једна је од најлепших грађевина те врсте на западу. По Лондону постоје исламски центри и џамије за суните и шиите. У Берлину и Бечу глас мујезина није ништа необично. Модерна џамија подигнута је у Варшави.

И православни свет демантује оне који мисле да „ислам није део европске културе”. У Москви, где живи око два милиона муслимана, постоји шест џамија, а она најстарија, из 1904, није затварана ни у најгорим стаљинистичким временима. Минарети се уклапају у хоризонте Букурешта и Софије. Плава џамија персијског стила има своје место у Јеревану, престоници Јермена, првог народа који је прихватио хришћанство.

Нова влада Грчке, земље у којој је православна вера изузетно присутна у свеколиком животу, обећала је финансирање градње џамије, о чему се расправља већ три деценије. Атина је једини град у Европи у коме не постоји џамија.

Македонију, Босну и Црну Гору да не помињем. Исламски центар отворен је у Загребу, а нов је управо почео да се гради у Ријеци. Исламски центар и џамија подижу се и у Љубљани, која је дуго била редак европски град без икаквог исламског обележја.

Ово је промоција „отоманске Турске”, закључује нови блогер. Не бих рекао. Ово треба да буде промоција људи с којима живимо. Људи које ћемо још чешће сретати када почнемо слободно да путујемо по Европи.

Србија не може да затвара очи пред чињеницама. Посебно не Србија која ће ускоро припадати великој европској породици народа. Није то само питање људских права и принципа толеранције.

Исламски центар може да помогне да се сузбије исламофобија, да се сруше многе предрасуде садржане у наведеним реаговањима. Има их свуда. И у медијима. Често читам да у ЕУ долазе „муслимани из северне Африке и с Блиског истока, као и источни Европљани”. Нису сви мигранти муслимани. Зашто „источни Европљани” нису класификовани као католици или православци?

Истовремено се шири мит да су муслимани у Европи удаљени од „европске културе”. Па зар ислам није још од осмог века богатио ту културу? Зар многи муслимани немају француске, британске или немачке пасоше на које су поносни?

Притиснута ниском стопом раста и потребом за јевтином радном снагом, Европа је умногоме преокупирана страхом од муслимана као „монолитне, отуђене заједнице јединственог идентитета”. Што је нетачно. Постоје азијски, арапски, ирански, турски, сада и европски муслимани. Белгијанци турског и Белгијанци мароканског порекла веома се разликују.

Европа мора да научи да живи с муслиманима. Као и они са Европом. Демографске промене су драматичне. Муслиманско становништво Европе (око 17 милиона) удвостручило се током последње три деценије и поново ће се удвостручити 2015. Предвиђања кажу да ће 2050. сваки пети становник Европе бити муслиман.

Муслимани чине четвртину грађана Марсеја и Ротердама, 20 одсто Малмеа, 15 одсто Брисела и Бирмингема, 10 Париза, Лондона и Копенхагена. У Шпанији су странци 1998. представљали тек 3,2 одсто становништва, девет година касније чак 13,4 одсто. У Белгији седам најпопуларнијих имена мушких беба гласе: Мухамед, Адам, Рајан, Ајуб, Мехди, Амин и Хамза.

Стари континент одавно није ексклузивно хришћанско друштво. Многе границе су већ срушене. Многе ће тек бити срушене. Треба се упознавати. Посебно када су муслимани свуда око тебе: као твоји сународници, ближи и даљи суседи.