Уколико се по јутру дан познаје, Барак Обама је на путу да Американце дубље увуче у гудуре Авганистана, тамо где ни Британци, ни Совјети век касније, ни НАТО последњих година нису успели да победе пркосне Паштуне.

Председник је у инаугурационом говору избегао да помене омиљену фразу којом је његов претходник бранио и оправдавао све своје одлуке и промашаје, али изгледа да је овештали концепт „рата против тероризма” жив и здрав и да заокупља главе већине људи задужених за одбрану и спољну политику нове администрације.

Методологија се не мења. Мења се локација. Џорџ В. Буш је пребрзо заборавио Авганистан, талибане и Осаму Бин Ладена, па се у „рату против тероризма” држао Ирака. Државни секретар Хилари Клинтон потврдила је пред Сенатом да ће од сада фокуси „борбе против тероризма” бити Авганистан и Пакистан.

Можда промене курса траже време, можда одлука о затварању затвора Гвантанамо Беј више говори о Обаминим правим намерама, али његов авганистански почетак не обећава много. Шеф Беле куће најавио је извлачење америчких снага из Ирака и њихово увлачење у Авганистан.

Док сe све гласније говори о нужности неке врсте поделе власти са талибанима који контролишу две трећине земље, Обама за Авганистан шаље нових 30.000 војника чиме се америчке трупе удвостручавају. Председници Ајзенхауер и Кенеди су са „саветницима” тако почињали у Јужном Вијетнаму. Буш са новим и новим трупама у Ираку. Да ли је Обама на реду?

Обама је прошлог јула био у Авганистану, али прекратко да би научио све лекције. Његови стратези супротстављања тероризму уверавају га да предстојеће године исцрпљујућег ратовања, убијања цивила и сопствених жртава вреде великог племенитог циља. И националних интереса. Изгледа да је председник сагласан.

Ирачки кошмар се смирује, а Обама улеће у нови, авганистански, иако је и у САД тешко наћи експерта, цивилног или војног, који верује у војну победу Америке.

Да ли је то усуд лидера најмоћније силе света, тек ни Обама није могао да одоли сили оружја. Шаље трупе. Мимо тога, иако мора да зна да беспилотне летeлице на даљинско управљање сем противника, ко год он био, убијају и читаве породице, ипак је у првој недељи послао две настављајући да против себе окреће цивиле и нервира Пакистанце чију територију узурпира.

Окупација Ирака регрутовала је милитантне исламисте. Обама понавља грешку, јер америчка политика по Авганистану и у неким областима Пакистана такође регрутује више терориста него што НАТО може да их убије. При том, као и у Ираку, и по Авганистану гине много више цивила него талибана муле Омара или џихадиста Осаме Бин Ладена.

Нема сумње да је Обама био брутално искрен сигнализирајући оштар заокрет у односу са политику коју је наследио. Муслиманским земљама је понудио „нови пут” заснован на међусобним интересима и уважавању и истовремено упозорио локалне аутократе који су се власти домогли корупцијом.

Тиме су подгрејане спекулације да авганистански председник Хамид Карзаи губи наклоност Запада и да су му дани одбројани. Карзаи је класична америчка марионета коме је поверен посао „демократизације” како би Вашингтон добио верног савезника. Тако је било од Вијетнама до Ирака. Али, ако затреба, када се ратови губе, марионете се мењају.

По тој непромењеној матрици, Карзаи ће платити за досадашње неуспехе. Добро, он ће бити кривац за појачано насиље, напредовање талибана, ендемску корупцију, слабо лидерство и настанак „нарко-државе”, како је земљу највећег произвођача хероина на свету назвала Хилари Клинтон. Онда шта?

Сем појачаног војног интервенционизма, Обами прети да понови грешке америчког непопуларног „цивилног уплитања” у послове других земаља. Карзаија ће, на даљински из Вашингтона, заменити неко од авганистанских технократа, људи из емиграције који мало познају земљу порекла.

Америка ће наставити да се ослања на локалне господаре рата који пристају да буду лојални савезници само под једним условом – да контролишу трговину дрогом. Нормализације, демократије и слободе са таквим америчким миљеницима неће бити. Модел је Бушов.

Тероризам и Блиски исток су тешко наслеђе, и логично је што су то и Обамини приоритети. Џорџа Мичела именовао је као емисара за Блиски исток, Ричарда Холбрука за Пакистан и Авганистан. Порука је јасна: без инсититуционалног ангажмана Америке проблеми би могли да дестабилизују оба немирна региона.

За брз почетак довољно, али има ли нечег детаљнијег у Обаминој политици у областима које се идентификују као највеће опасности Америци?

Обама је 2007. подржавао намеру Вашингтона да унилатерално дејствује на циљеве по Пакистану уколико то не учине власти у Исламабаду. Наредне године променио је став. Подржао је Бајден-Лугаров закон и истицао да је снажнија демократија Пакистана неопходна да би се супротставило тероризму.

Пакистан је у међувремену добио власт која је свакако демократскија од оне генерала Первеза Мушарафа, а какав је одговор председника Обаме?

Обама је, пре него што ће ући у Белу кућу, подржао „регионални приступ” чији је битан елемент нормализација индијско-пакистанских односа и решавање проблема Кашмира. Ако је циљ да се Пакистан ослободи брига на источној граници како би се више посветио тероризму на западној, резултат је забринутост Индије која је против страног мешања у Јужној Азији и повезивања питања Кашмира са екстремизмом у региону.

Добро, рећи ће неко, ово су први дани Обамине администрације и потребно је време да она изгради нову стратегију у региону. Прва реаговања показују да се Обама не устручава од војне опције. Слање додатних трупа за Авганистан и беспилотних летилица на Пакистан је индикативно.

Обама свакако није Буш, али уколико прихвати крсташки поход, онда је крај приче познат. Рат ће се изгубити. Коалиционе трупе напустиће Авганистан. Талибани ће ући у Кабул.