Прецизно је пребројано да је 500 палестинских ракета пало на југ Израела за седам дана. До сада је страдало пет Израелаца. Детаље израелске операције теже је утврдити, али извори УН кажу да је Израел бацио 500 бомби – за првих неколико сати акције! До сада је погинуло више од 500 Палестинаца.

И док ова брутално непропорционална одмазда изазива све више цивилних жртава и разумљиве протесте по свету, израелски естаблишмент упорно се представља као жртва. Министарка спољних послова сматра да је патња људи из Газе њихова грешка – сами су изабрали и толеришу Хамасову власт.

Протекло је шест деценија од настанка државе Израел. У рату 1948. у изгнанство је отерано 950.000 Палестинаца па се готово остварио цинични слоган: „Земља без народа за народ без земље”. У рату 1967. окупиране су нове територије, анектиран источни Јерусалим, а на палестинској земљи неуморно се од тада граде јеврејска насеља.

Заштићен Америком, Израел је игнорисао небројене резолуције УН о праву Палестинаца на повратак, о прекиду окупације. Тенковима, хапшењима и циљним убиствима обрачунавао се са палестинским интифадама.

Направио је атомску бомбу. Интервенисао је у Либану, желећи да се заборави масакр у Сабри и Шатили иза кога је стајао. Бомбардовао је постројења у Ираку. Поново ратовао у Либану. Недавно гађао циљеве у Сирији. Прети Ирану.

Све је то, кажу, чињено зарад легитимне одбране права Израела на опстанак, права да живи безбедно, а не у страху од терориста и бомбаша самоубица који су сејали смрт. То право нико разуман не оспорава.

Али када се неко успротиви несразмерним израелским одговорима, разради се моћна пропагандна машинерија. Критика се подведе под антисемитизам који је у неким земљама кажњив по закону. Плашећи се да не добију ту етикету, многи су спремни да Израелу прогледају оно што другима никада не би. Зашто?

Зато што је Запад већ шест деценија веома благонаклон према Израелу због осећаја колективне кривице за трагедију која се Јеврејима догодила током Другог светског рата. Да се не би повредио народ који је толико пропатио у историји, разумевање за све што учини Израел постало је нека врста накарадног доказа цивилизованог понашања.

Много тога ће се прећутати да се не би замерило јединој демократији и бранитељу вредности Запада у арапском/исламском окружењу. Читам наслов једног коментатора: „Израел против Хамаса, цивилизација против терора”.

Зашто би тегобна историја јеврејског народа у разним непријатељским окружењима данас изузимала Израел од неких стандарда људских права и међународних закона?

Ризикујем да и мене сада неко оптужи за антисемитизам, да ли зато што тако заиста мисли или зато што је захуктала израелска пропагандна машина поделила задатке. Не знам да ли ће ме поново позвати на прославу Хануке.

Немам намеру да због тога ћутим. Објавио сам књигу о Израелу о којој су Јевреји говорили похвално. Имам Јевреје у родбини и међу пријатељима, а имао сам их и у време када Израел на овим просторима није био омиљена земља. Написао сам многе текстове о погубним ефектима антисемитизма (против Јевреја, јер и Палестинци су семитски народ).

Не критикујем Јевреје, већ актуелну политику израелске владе. Ако сам се толико пута обрушавао на Џорџа В. Буша, зашто не бих и на ове израелске политичаре који следе његов модел. Ако сам писао шта мислим о америчком масакру у ирачкој Фалуџи, зар треба да прећутим Газу?

Америка је Бушову политику платила огромним губитком моралног кредибилитета и настанком досад невиђеног антиамериканизма. Израел се нада да то не може да му се догоди. Рачуна на аргументе историје као да се ништа није променило.

Културе чврсто увезане у прошлост често имају проблеме са садашњошћу и исцртавањем будућности. Отпорне су на промене, јер их води мисао на оно што су некад биле а не шта могу да буду сутра.

Операције у Гази су болно подсећање да је један од најакутнијих проблема начин на који прошлост обликује будућност. Хамас није егзистенцијална претња Израелу, али одмазда је реплика сукоба 1948, 1956, 1967, 1973, 1982, 2002, 2006.

Нови израелски политичари имају потребу да се изједначе са храбром генерацијом „кибуцњика“ којој су Арапи претили да ће је „бацити у море”. Остала је носталгија за снагом оружја, инсистирање на војним решењима проблема који су политичко-етнички.

Када се номинално сагласио са идејом две државе, јеврејске и палестинске, Израел је изградио Зид раздвајања претварајући будући палестински дом у бетонски и жичани гето. Притиснути ционистичким идејама библијске Обећане земље, лидери Израела не показују намеру да се повуку са окупираних територија. Штавише, упорно их и даље насељавају: на Западној обали живи 250.000 Јевреја. Циљ је јасан: обезбедити што више земље са што мање Палестинаца.

Историја доминације и окупације утиснула је идеју да односи са Палестинцима, и њиховим будућом државом, морају углавном да буду дефинисани по израелским условима.

Палестинци пате. Тање се шансе да ће добити државу коју им је мировни план из Осла обећао до 1999, а амерички председник до краја 2008.

Хамас мора да прекине са ракетирањем Израела, али време је и да Израел положи рачуне међународној заједници. Уколико тако нешто уопште постоји.