Za siguran uspeh neophodne su
dve stvari: neznanje i sigurnost
Mark Tven

Marketinški su ispolirani, iskustveno obogaćeni, prosvetiteljski ambiciozni, nacionalno su svesni, religiozno opremljeni, pojavno sigurni, ekspertski uglancani, govornički doterani, retorički utrenirani, glumački opušteni i odevno ispeglani.

Mnogi ovdašnji političari nesumnjivo umišljaju da su elita koja Srbiju guliverovskim koracima vodi u sjajnu budućnost. Voleli bi da su elita, ali nisu. Jedino je tačno da ih prožima osećaj jedinstvenosti iz koga vuku vlast, kontrolu i dominaciju.

Politička elita nije elita zato što sebe tako naziva ili što po mnogo čemu odudara od miljea u kome živi, već po vizijama koje je krase, po ozbiljnom političkom aktivizmu, po energiji kojom vodi sunarodnike, po rezultatima koje ostvaruje, po obrazovanju i znanju upravljanja.

Iako se gospoda političari svakako neće složiti, toga mahom nema, pa bih pre rekao da je Srbija pretvorena u vašar taština sveta politike koji je otuđen i nedodirljiv. U scenografiju balkanske političke TV-sapunice čija je prva klapa davno pala a kraj snimanja serije se nikako ne vidi.

Pročitao sam ovih dana da javni cinizam i korupcija u politici prete evropskoj demokratiji. Tako tvrde pisci i naučnici koji su se okupili u Pragu da bi obeležili 20. godišnjicu revolucije koje su promenile Centralnu i Istočnu Evropu.

,,Imamo slobodu u kojoj ljudi osećaju da je manje upada u njihove živote, ali oni imaju veoma malo uticaja na vlade i na javne poslove”, rekao je jedan od učesnika, Francuz Žak Rupnik. ,,Slobodno tržište” je, kaže, postalo kodiran izraz za pohlepu. Politički lideri koriste ,,jezik slobode dok odbacuju civilno društvo i vladavinu prava”.

Naravno da sam asocirao na Srbiju.

Isti ljudi se poput derviša vrte u istom začaranom krugu čineći sve da ostanu u tekiji vlasti. Vlast i novac umrežili su svet politike u ,,elitno bratstvo” interesa koje se međusobno čuva. Njihove ozbiljne rasprave ili skupštinske svađe, ideološka ili kakva druga razmimoilaženja samo su lilihip lakovernima.

Već deceniju pričaju iste priče, daju ista obećanja, nude vizije koje jedva da domaše do prekosutra, pokreću istu posustalu privredu, otvaraju iste mostove, grade iste neizgrađene autoputeve, prete istim malverzantima, otvaraju nove tendere nameštajući nove poslove istim klijentima, obračunavaju se sa istim korupcionašima tek onoliko da pomislimo da to zaista rade, hapse ,,svoje” pa posle ne znaju šta će s njima, restituišu istu nerestituisanu imovinu, mole iste huligane da budu učtiviji.

Korupcija zagađuje vazduh demokratije i slobode. Grčka tragedija se temelji na mitu, srpska na mitu i korupciji. Dokle god je politika najlukrativnija delatnost u zemlji Srbiji dotle ovde neće biti ozbiljne države. Vladavina prava je više deklarativna nego stvarna.

Pošto im se niko ne obraća, ako ne računamo neizdrživ i već pomalo otužan pritisak politike sa TV ekrana, građani polako otupljuju. Apatija i nezainteresovanost prete da postupno unište demokratiju. Ljudi shvataju da su zloupotrebljeni i da ovo nije zemlja podjednakih šansi. Nemaju načina da išta učine.

Imaju, uzvratiće političari. Biće novi izbori pa neka glasaju za najbolje. Neka kazne one koji su ih izneverili. Što je naravno tačno, ali od male koristi. Više inercijom a manje entuzijazmom, odete na nove izbore da bi ustanovili da je ponuda fosilizovano tanušna.

Koliko zaista možemo da utičemo na vlast koja bi trebalo da bude ,,sluga naroda”? Političari i građani sastaju se jednom u četiri godine, ako nema prevremenih izbora. Otuda i pojam elite: eligere, na latinskom izabrati.

Izbora ima, elite nema. Svi znamo kako stoje stvari. Kandidati se sete svih mogućih izbornih grupa. Obećavaju na sve strane. Kada uđu u vlast, pluralističkom odlučivanju dođe kraj. Političare ophrva amnezija. Obećanja data biračima preko noći iščile.

Da sve bude još gore, sistem izbornih lista ne samo da omogućava personalno mešetarenje – postavim nekog ko mi donese glasove a onda umesto njega (nje) ubacim miljenika – već dovodi do potpunog otuđenja.

Kada glas dam tom i tom imenu i prezimenu, hoću da poslanik sutra zna kome odgovara: onome ko ga je neposredno izabrao. To ne postoji. A kada nema odgovornosti, nema ni demokratije.

Kad podvučem crtu stičem utisak da su ovdašnji lideri opsednuti brzinom reformi, ili ulaska u EU, a ne suštinama promena. Dospeli smo do toga da imamo ,,demokratsku školjku” koja je iznutra poprilično ispražnjena.

Gledam kako se svađaju ko je zaslužniji što nam EU ukida vize. Ova vlada ili prethodna. „Beli šengen” bi da nam prodaju kao da je Srbija namah postala Šangrila. Kao da su nas samo vizne restrikcije kočile da rasipnički po inostranstvu potrošimo sve ono što ovde nikako nismo uspeli.

Ukidanje viza za putovanja u veći deo EU postaje zlatna viza kartica koju izdaje sadašnja vlast. Možemo da putujemo, da se bezbrižno dodatno zadužujemo. To je nama naša vlada dala.

Evropa je konačno shvatila da dok dreždimo u njenom predsoblju mora s vremena na vreme da nas posluži sendvičima. Čekanje se odužilo a glad raste. Što se njih tiče stvar je jasna.

A šta beše sa autoputevima, nezaposlenošću, zaduženošću, kriminalom i korupcijom, nesređenim sudstvom, nabavkom vakcina za ovaj grip?

Kada se toga sete, a sete se, građani psuju, pljuju, grde i kunu, štrajkuju, leleču i zapomažu. Ili samo rezignirano odmahnu rukom.

Politika je, kao disciplina, ovde pogubila poverenje. Otupljeni, svi polako tonemo u ,,banalnost zla”, istorijsku kovanicu koju je Hana Arent dala opisujući Adolfa Ajhmana na suđenju u Jerusalimu.

Da li ovi na vlasti zaista misle da mi koji nismo na vlasti ne vidimo da oni najviše misle samo o tome kako da ostanu na vlasti, može ako baš mora i u opoziciji, nije ni to tako loše u poređenju sa životom birača koji su im to omogućili?

Zar zaista veruju u to da su elita?