Велики београдски митинг замишљен је као величанствена манифестација која би свету одаслала поруку о томе како Срби доживљавају губитак Космета, а тамошњим Србима пружила охрабрење да не напуштају огњишта јер држава стоји иза њих. Не знам зашто није уприличен у дану да му присуствује и председник републике, тек импресивна маса недвосмислено је дала до знања да је Косово и даље Србија.

Пре свега из поштовања према Србима на Косову, не бих отварао тему да ли је скуп имао партијска обележја, не бих о претећем „никад и нико” или патетичном заустављању календара. Било је ту натруна попут Караџићевих портрета или пароле: „Полицијо, ухапсите Бориса, Наташу и Чеду”, али ако се елиминишу ултранационалисти и политички реваншисти, власт је све у свему испунила оно што се од ње очекује: да мотивише и каналише револт. Држава је за обавезан састав добила прелазну оцену.

Сада о уметничком дојму. Јединица к’о врата. Паљевина америчке и ново каменовање других амбасада, прва жртва, мега-Молотовљеви коктели у облику запаљених контејнера, уништена саобраћајна сигнализација, поново полупани „Мек”, нападнуте стране банке, разваљени излози и бесомучна пљачка.

Почетком недеље осудио сам разуларене хулигане и тражио да се утврди ко је одговоран. У коментарима су се обрушили на мене. Зашто пишем о инцидентима занемарљиве мањине – како ме то подсећа на оно „шачица шетача” из Милошевићевог времена – а у други план стављам протест стотина хиљада. Дрвље и камење. Како се усуђујем да критикујем понеки разлупани прозор када нам отимају Косово. Ништа необично. Када то каже капитални министар могу и други.

Пошто самопромовисаним носиоцима проблематичних патриометара не дајем право да ме премеравају, понављам осуду дивљања по улицама. Не само због најоштрије, једногласне осуде Савета безбедности и опорих слика вандализма које су обишле свет, па и овде у други план потиснуле митинг пред Скупштином, већ највише због нас самих. Наравно да ме брине имиџ земље у којој живим. Одело не чини човека, али чини кардинала, кажу Италијани.

Не смемо да допустимо да манипулације Косовом уведу Србију у озбиљан проблем. Београдски хаос прети демократији. Изазива институције. Поништава достојанство већине. Тера стране инвеститоре. Код сваког нормалног оставља горак укус у устима.

Можда је и добро ово што се догодило. Можда додирујемо дно да би се растрезнили. Дубоко сам при том убеђен у две ствари.

Прво, да је држава обавезна да спречи насиље. Не да моли на уздржавање, како је то прво преучтиво урадио Тадић, а потом поновио и Коштуница. Држава је дужна да интервенише. Када некоме убију рођеног, тај би у разумљивом бесу такође био спреман да убије. Држава је ту да га заустави и ствар препусти легалним процесима.

Док ово пишем, чујем ехо разумно постављених питања: зашто није било жандармерије пред амбасадама када се знало да следи скуп високог ризика? Како то да су бесне групе пешака увек биле брже од „мицубишија” интервентне бригаде? Да није неко даљински усмеравао нереде прижељкујући завођење ванредног стања? Траже се одговори и одговорност.

Друго се тиче хулигана, криминалаца. Тако их и никако друкчије не називам, јер у разулареној маси не видим младиће искрено погођене губитком Косова, још мање особе којима је на души солидарност са косовским Србима. У време када су нас бомбардовали због Косова већина њих тек је полазила у основну школу. Али, њихова погубна фрустрација сада се заодева националистичким капуљачама. „Бенетоновим”, покраденим.

О томе би, сем нас, морали да размишљају и они који су до свега овога довели, а сада признају независно Косово. У Вашингтону је то администрација Џорџа В. Буша која је својом бахатошћу, заобилажењем система УН и негирањем међународног права интервенисала у Ираку, а „рат против тероризма” претворила у регрутни центар појачаног тероризма. Матрица је поновљена поводом Косова.

Унутар ЕУ то су они који изгледа ништа нису научили од распада Југославије. У Бриселу су изгледа потценили понос српског народа (и експлозивне капацитете) мислећи да је довољно измрцварен и да ће му шећерлеме попут беле шенгенске листе бити довољна надокнада за изгубљену територију и омеђене сународнике.

Пораст национализма, радикализма, антиамериканизма и антиевропских опредељења је директна последица понашања Америке – одакле нас и сада уверавају да су нам пријатељи, и дела ЕУ – где говоре да тако жарко желе да нас прикључе својој породици. Својим поступцима гурају нас од себе, а онда се чуде што премијерова захвалност Владимиру Путину буде пропраћена овацијама.

Косовску лекцију тек треба проучавати. Многи ће имати штошта да науче. Америка и ЕУ мораће да се потруде да отпуше канале комуникације и да, уколико то заиста желе, Србима понуде достојанствену будућност.

Што се нас тиче, настављамо да живимо са осећајем туге. Србија је дужна, себе ради, да стоји усправна у понижењу. Али, треба се клонити пренагљених потеза и обавезујућих речи које данас могу да делују као мелем, а већ сутра да се покажу штетне по дугорочне интересе. Лидер радикала Николић изјавио је да ћемо „запамтити” ко је признао независно Косово, али је мудро позвао Европу да се врати пријатељству јер Срби знају да праштају.

Шта све из овога може да проистекне? Емоције су пролазне. Сетимо се да смо само после годину дана сарађивали са онима који су нас бомбардовали. Дакле, како ће Србија искористити испољену енергију народа и да ли ће оно што се зове њена политичка елита успети да се договори о дугорочном интересу и стратешком опредељењу земље?

Београд ће веома брзо морати да формулише шта хоће. Досад најављене мере из Акционог плана углавном се своде на дипломатију. Што је добро. Држава је једноставно обавезна да повуче потезе као што је снижавање нивоа односа са државама које су признале Косово. Боље је ићи поступно, по принципу три пута мери, једном сеци. Истовремено је акценат на блокирању косовског легитимитета, мада у томе још не видим где је наш конкретан интерес. Да ли је то подела коју наговештава изолованост севера и померање границе?

Србија ће морати зналачки да користи пукотине које је Косово изазвало у међународној заједници. Што значи да мора да буде присутна и активна, а не да се увређено повлачи у осаму. Мораће да нађе одговор како ће се понашати на разним скуповима, посебно регионалним, где ће Косово инсистирати на сопственој државној легитимацији. Унмик би ту могао да буде од помоћи. Свакако и Еулекс, уколико се не настави тврдо игнорисање мисије ЕУ. И уколико у Бриселу схвате да српско огорчење није само један примитивни балкански хир.