Приштина – У дипломатском речнику то су „техничка питања”. Преведено на свакодневни живот, перспективе нормализације односа на Балкану, као предуслов интеграције региона у ЕУ, не делују охрабрујуће.

Не барем на давно затвореном колосеку пруге између Београда и Приштине. Не ни што се тиче мобилне телефоније. Не ни што се слободе кретања тиче.

Актери дијалога у Бриселу полако штиклирају нека од „техничких питања” око којих су се договорили под будним надзором „посредствујувшчег” Британца, али колика је заиста раздаљина између Београда и Приштине је релативна ствар.

Некада је могла да се мери са неких 30 минута лета. И данас је изводљива аутомобилом за нешто више од четири сата – под условом да прихватите ризик барикада или БГ таблица, које овде могу више да делују као изазовно-реметилачки него нормализујуће-мирнодопски фактор.

Преко прече, наоколо ближе. На форум о „Југоисточној Европи у мултиполарној ери”, из Београда сам за Приштину кренуо – преко Беча. Непрактично, али када помислим да српски министар за Косово и Метохију мора да тражи дозволе да би посетио територију свог поносног министарства, некако ми лакше.

Слећем на приштински аеродром. Међународни, како пише на згради, или аеродром јужне српске покрајине, како предвиђа она чувена преамбула српског устава? Лет преко Беча говори шта је стварност.

Аеродром се зове Адем Јашари. Још једна асоцијација на раскол који је створен жељом косовских Албанаца да имају своју државу, заставу или хероје, и ситуације на терену о коју се званични Београд упорно оглушује.

„Адем Јашари, Преказ, 28. студеног 1955 – Преказ, 6. ожујка 1998) је”, пише Википедија, „био оснивач и вођа . Србијанске снаге сигурности уз помоћ србијанске војске ликвидирале су га у његовој кући у Преказу, у Дреници, заједно с 56 чланова његове обитељи (међу њима 18 жена и 10 дјеце)”.

Адем Јашари је био оснивач и вођа албанске терористичке организације ОВК, пише српска варијанта Википедије. Српске снаге безбедности су га ликвидирале у његовој кући у Дреници заједно са 66 особа и том приликом су страдала два припадника српске полиције.

Две дијаметрално супротстављене, тешко спојиве визуре посматрања. За пуну истину је прерано.
Убрзо схватам да сам, сем жртве заобилазног транспорта, одмах доведен и у позицију телекомуникационог инвалида: не функционишу ни 063 ни 065.

То су она „техничка питања” која и Србима и Албанцима загорчавају живот. Не статусни, политичко-виртуелни живот око кога ће се дуго ломити копља, већ онај свакодневни.

И једни и други су постали међусобни таоци граница или административних прелаза, личних карата и пасоша, катастара, авиона и камиона, увоза и извоза.

Косовски Срби су у ствари двоструки таоци. Они са севера дуго су били охрабривани да издрже на бранику српства и игноришу реалност која је настајала на њихове очи. И сада их из Београда бодре да издрже на барикадама, да – како рече надлежни државни секретар – размишљају и о унилатералном проглашавању независности.

Ништа ми нисмо научили од косовских Албанаца. Они су деценијама филигрански радили на свом пројекту. Откупљивали имања, лобирали по свету и скупљали савезнике, штрајковали глађу, плаћали огласе по утицајним светским листовима, на крају и ратовали.

Мало морген, узвраћао је последњи егзекутор великосрпства на светој косовској земљи коју су Срби лагано напуштали. Онда је и Београд покушао да проблем реши оружјем.

Возим се 16 километара аутопутем који води ка центру Приштине. Питам шта би било да смо 1999. победили. Зар ни данас не можемо да схватимо да би добили близу два милиона заклетих непријатеља. То што би их звали „терористи” не би донело мир.

Можемо да наставимо да „шиптаре” највише мрзимо – као што показује недавно истраживање по средњим школама – али било би много боље да их пустимо да покушају да унормале државу коју су добили. И да ми ову нашу поставимо на ноге.

Било би пожељно да се, користећи посредовање Европске уније, са Приштином прецизно договоримо о томе како ће живети Срби на Косову и Метохији. Људи и њихов живот су обавеза Београда. Политичари нису граничари.

Нико од Срба у Грачаници, па и Косовској Митровици, не може да на трпезу разастре Резолуцију 1244. Нико неће добити запослење споразумом Србије са Бан Ки Муном од шест тачака. Обавеза је Београда да им – попут Срба у Републици Српској – обезбеди гаранције мирног живота, заштите поседа, права на слободно кретање... У складу са међународним нормама.

То је оно што и Европа од нас тражи. Не формално признавање државног ентитета, али признавање реалности – што искључиво може да допринесе квалитету живота свих на овом уклетом простору.

Србија може и да то неће. Може, као што ради, да Србе на северу залагује причом да ће Албанац на царинском прелазу ту бити само да би „служио кафу”. Може, као што ради, да Србе јужно од Ибра сурово избаци из сваке приче. Може осталим Србима да продаје маглу и да им иза леђа изиграва кооперативност у Бриселу.

Може, како се чини, да се удаљује од ЕУ. „Србија може да опстане без ЕУ”, каже министер унутрашњи. Као што се већ удаљила од идеје НАТО која је некада, не баш тако давно, била саставни део евроатлантских интеграција.

Да ли се европска будућност Србије сада клеше на Дудином Кршу? То је онај косовски Крш – најновији пункт сукоба са Кфором – који лако може да се претвори у депонију амбиција српских власти да 9. децембра добију предизборни адут познат под термином „кандидатура”.

Београд је колико у октобру био уверен да ће тако бити. Берлин је убрзо јасно ставио до знања да ће и упркос већини чланица које подржавају српску кандидатуру ставити вето – уколико Србија врло брзо не коригује своју политику према Косову.

У реду, Борку Стефановићу, првом српском кандидату за одстрел, ако политика његових шефова не донесе кандидатуру, заиста је брзо потписан путни налог за Брисел да би покушао да реши нека „техничка питања”.

Успео је око диплома. Није успео око царинских прелаза које његова саговорница упорно покушава да укњижи као државну међу.

Србији је препуштено да свој имиџ гради, или поправља, на Дудином Кршу. Власти у Приштини су свој учвршћивале на озбиљном међународном скупу коме је присуствовало више министара иностраних послова и стотинак дипломата, политичара, експерата и новинара, бавећи се позицијом југоисточне Европе наспрам ЕУ, Русије или Турске.

Не звучи обећавајуће.