Prostor Balkana sadrži više istorije nego što može da savlada.
(Vinston Čerčil)

Naš susret će imati smisla ukoliko budemo mogli nešto da ispostavimo kao rezultat građanima i u Srbiji i u Hrvatskoj. Taj susret treba da bude ozbiljno pripremljen, a ne da bude deo političkog dekora.

Pet meseci posle ove izjave Borisa Tadića, u Beograd dolazi hrvatski predsednik Ivo Josipović, političar koji je kod predsednika Srbije prepoznao „želju za prijateljstvom“ i za „saniranjem strašnih stvari“ iz prošlosti, pravnik koji nagoveštava da bi Hrvatska mogla da povuče tužbu protiv Srbije za genocid, Evropejac i umetnik koji se ne ustručava da kaže da je agnostik i da potiče iz partizanske porodice.

Posle serije kontroverznih poteza Josipovićevog prethodnika, Stipe Mesića, srpsko-hrvatski odnosi pali su na niske grane, ali međusobne optužbe su brzo posle smene na Pantovščaku ustupile prostor diplomatiji.

Boris i Ivo su se za tri meseca sastali četiri puta.

Srpski premijer bio je u Zagrebu gde je i srpski ministar odbrane potpisao sporazum o saradnji vojnih industrija. Hrvatski parlamentarci nedavno su bili u Beogradu.

Službe ministarstava unutrašnjih poslova, koje su pre dve decenije jedna drugoj radile o glavi, sada zajednički jure kriminalce koji su pre političara shvatili koliko granice danas malo znače.

Predsednički susret je znači ozbiljno pripremljen. A šta oni mogu da „ispostave“ građanima Srbije i Hrvatske? Pre svega očekujem da odnose dve zemlje podignu na jedan visoko civilizovan nivo.

Vreme je da se povučemo sa arhaičnih aukcija na kojima se licitira da li Srbi više mrze Hrvate ili Hrvati Srbe, ko je kulturniji, ko je prvi počeo rat, ko je imao više žrtava, ko je lider u regionu…

Ako su Milošević i Tuđman, svaki iz svojih pobuda, bili ključni akteri regionalnih lomova, a jesu, onda i danas od odnosa Srbije i Hrvatske zavisi buduća (ne)stabilnost regiona. I Josip Broz je to veoma dobro znao: zato je vladao preko „malih“.

Saradnja u regionu je jedan od stubova srpske spoljne politike. Istovremeno, što važi i za Hrvatsku, jedan od preduslova ulaska u EU. U tom kontekstu, ovo je izuzetno važan samit.

Beograd i Zagreb treba da se ugledaju na Evropsku uniju. Nebitno je sada što je Hrvatska bliža članstvu a Srbija poprilično daleko. Bitno je sagledati kako unutar EU danas sarađuju Nemačka i Francuska. Uspostavljanje partnerstva između Srbije i Hrvatske značilo bi pokretanje jednog snažnog motora koji bi za sobom povukao čitav Balkan.

Odnosi između Beograda i Zagreba ubrzano se poboljšavaju uprkos kataloga „otvorenih pitanja“. Ukoliko se pozitivno okončaju pregovori o nestalim osobama, suđenjima za ratne zločine i vraćanju Hrvatskoj opljačkanog kulturnog blaga, međusobne tužbe sudu u Hagu mogle bi da se povuku. Bila bi to sjajna vest, važna lenta za državničke karijere Tadića i Josipovića.

Tako bi lakše počelo razgrađivanje najveće prepreke koju i dalje predstavlja nedavna krvava istorija, još preciznije njeno tumačenje.

Tadić i Josipović imaju moralnu obavezu da, baš kada su zajedno, prekinu morbidni etnolanac međusobnih sumnjičenja i nepoverenja. Moraju glasno da poruče da u ratovima na ovim prostorima nije kriv nijedan narod, već pojedinci-izrodi koji za dokazane zločine treba da odgovaraju.

Znam šta iritira neočetnike i neoustaše, ali nema nikakvog razloga da se dvojica predsednika obostrano ne pohvale zajedničkim antifašističkim nasleđem.

Sem pitanja povratka izbeglica u Hrvatsku, problem je pristup Kosovu. Josipović svakako neće domaćinima gurati prst u oko poput Mesića koji je Beogradu održao lekciju da treba da „dekosovizuje“ svoju politiku.

Tadić, sa svoje strane, mora da prihvati slobodu država u regionu da u skladu sa svojim interesima i uverenjima vode spoljnu politiku, uključujući i priznavanje nezavisnosti Kosova.

Dobri odnosi Srbije s nekom zemljom ne moraju da se mere odnosom te zemlje prema Kosovu. Nema u tome „ponižavanja“, kako je Beograd preemotivno reagovao u vreme Josipovićeve inauguracije.

Tadić i Josipović imaju veliku odgovornost i za ono što se događa, ili će se dogoditi u Bosni. Oni imaju kapacitet da zaustave proces sve većih podela. Imaju obavezu da očuvaju dejtonsku BiH.

Kad je reč o ovim temama Tadiću je lakše jer ne mora mnogo da brine. Šef srpske diplomatije otvoreno tvrdi da je predsednik tvorac naše spoljne politike. Josipoviću je teže, pa uvek ostaje pitanje koliko je on u poziciji da realizuje ono što kaže o spoljnoj politici Hrvatske s obzirom na to da hrvatska vlada nije vlada njegove stranke.

Ima u susretima Tadića i Josipovića i elemenata lične političke hrabrosti. I jedan i drugi su na meti „naših talibana“, kako ih sve slikovito opisuje Predrag Matvejević. Patriote, odnosno domoljubi, ne praštaju ispružene ruke pomirenja, ponajmanje saradnje. Mnogi ratni huškači nisu kažnjeni.

Beogradski susret je nova prilika da dvojica predsednika ohrabre sopstvene narode da se bez šminke pogledaju u ogledalu istorije, da napuste pogubne relativizacije tipa „i oni su“.

Odnosi Srba i Hrvata nisu samo istorija pokolja, Jasenovca, ustaša i četnika 20. veka. Prethodno stoleće proveli su u zajedničkoj želji da budu bliski. Ideja jugoslovenstva, nastala u Zagrebu, privlačila je dva naroda. Danas ta veza nije državna, ali svakako postoje razni modeli bliskosti dva naroda kojima ne trebaju prevodioci.

Lepo je što će Tadić i Josipović imati nešto da „isporuče“ svojim narodima. Lepo je što se trude da zatvore bolno poglavlje nedavne prošlosti i što otvorene probleme ne trpaju pod tepih već pokušavaju da ih reše civilizovanim dijalogom. Lepo je što Zagreb i konkretnim potezima pomaže Beogradu da što pre stigne do Brisela.

Iako smo, i ovde i tamo, suviše naviknuti da je „sve politika“, još više od uspešnih zajedničkih kominikea raduje kada čujem da se sve više Srba ne obazire na „patriotska upozorenja“ da će u Dalmaciji nastradati jer traže „hleb“ a ne „kruh“.

Lično sam se nauživao Jadrana, pa mi je danas više žao mladih ljudi iz Srbije koji pristaju da budu žrtve propagande omraza. Incidenata ima. Zašto ih još ima treba pitati one lidere Srbije i Hrvatske koji su i posle ratova koketirali s nacionalizmima i dopustili im da truju nove generacije koje i danas kliču „Nož, žica, Srebrenica“ ili „Srbe o vrbe“.

Upravo zato ne mogu da propustim da pomenem jednu grupu mladih ljudi koji su se na Fejsbuku pojavili pod nazivom „Ajmo skupit 50.000 Hrvata/Srba koji se ne mrze“. Namerni da o odnosima uče iz istorije a ne propagande, brzo su stekli veliku popularnost.

Držeći se slogana „ne vidimo stvari kakve su, vidimo stvari kakvi smo mi“, preciziraju da nisu jugonostalgičari – a kako bi i bili kada su rođeni kada je ta zemlja nestajala – već da samo žele prijateljstvo između dva naroda koja su „previše slična i previše geografski bliska da budu posvađana“.

Idealistički? Pa neka je. U senci omnipotentne politike kao da se stidimo što smo do juče živeli u istoj zemlji, a danas smo sus(j)edi. Bolje takav idealizam nego „Obraz“, „Dveri“ i „1389“ ili Tompsonovi stihovi.

Ti mladi ljudi mi – ako ih Tadić i Josipović podrže, a treba da ih podrže – nagoveštavaju da će budućnost srpsko-hrvatskih odnosa biti bolja od prošlosti.

Suočavanje s Dražom i Antom prepustimo istoričarima i povjesničarima. Problem sa 11.000 hektara nastao pomeranjem Dunava prepustimo Zdravku Ponošu, hidrolozima i geometrima.

Nadam se da će ova poseta doprineti da na Terazijama mogu da kupim neku knjigi hrvatske naklade, a da će neko na Jelačića placu moći da kupi knjigu srpskog izdavača.