Простор Балкана садржи више историје него што може да савлада.
(Винстон Черчил)

Наш сусрет ће имати смисла уколико будемо могли нешто да испоставимо као резултат грађанима и у Србији и у Хрватској. Тај сусрет треба да буде озбиљно припремљен, а не да буде део политичког декора.

Пет месеци после ове изјаве Бориса Тадића, у Београд долази хрватски председник Иво Јосиповић, политичар који је код председника Србије препознао „жељу за пријатељством“ и за „санирањем страшних ствари“ из прошлости, правник који наговештава да би Хрватска могла да повуче тужбу против Србије за геноцид, Европејац и уметник који се не устручава да каже да је агностик и да потиче из партизанске породице.

После серије контроверзних потеза Јосиповићевог претходника, Стипе Месића, српско-хрватски односи пали су на ниске гране, али међусобне оптужбе су брзо после смене на Пантовшчаку уступиле простор дипломатији.

Борис и Иво су се за три месеца састали четири пута.

Српски премијер био је у Загребу где је и српски министар одбране потписао споразум о сарадњи војних индустрија. Хрватски парламентарци недавно су били у Београду.

Службе министарстава унутрашњих послова, које су пре две деценије једна другој радиле о глави, сада заједнички јуре криминалце који су пре политичара схватили колико границе данас мало значе.

Председнички сусрет је значи озбиљно припремљен. А шта они могу да „испоставе“ грађанима Србије и Хрватске? Пре свега очекујем да односе две земље подигну на један високо цивилизован ниво.

Време је да се повучемо са архаичних аукција на којима се лицитира да ли Срби више мрзе Хрвате или Хрвати Србе, ко је културнији, ко је први почео рат, ко је имао више жртава, ко је лидер у региону…

Ако су Милошевић и Туђман, сваки из својих побуда, били кључни актери регионалних ломова, а јесу, онда и данас од односа Србије и Хрватске зависи будућа (не)стабилност региона. И Јосип Броз је то веома добро знао: зато је владао преко „малих“.

Сарадња у региону је један од стубова српске спољне политике. Истовремено, што важи и за Хрватску, један од предуслова уласка у ЕУ. У том контексту, ово је изузетно важан самит.

Београд и Загреб треба да се угледају на Европску унију. Небитно је сада што је Хрватска ближа чланству а Србија поприлично далеко. Битно је сагледати како унутар ЕУ данас сарађују Немачка и Француска. Успостављање партнерства између Србије и Хрватске значило би покретање једног снажног мотора који би за собом повукао читав Балкан.

Односи између Београда и Загреба убрзано се побољшавају упркос каталога „отворених питања“. Уколико се позитивно окончају преговори о несталим особама, суђењима за ратне злочине и враћању Хрватској опљачканог културног блага, међусобне тужбе суду у Хагу могле би да се повуку. Била би то сјајна вест, важна лента за државничке каријере Тадића и Јосиповића.

Тако би лакше почело разграђивање највеће препреке коју и даље представља недавна крвава историја, још прецизније њено тумачење.

Тадић и Јосиповић имају моралну обавезу да, баш када су заједно, прекину морбидни етноланац међусобних сумњичења и неповерења. Морају гласно да поруче да у ратовима на овим просторима није крив ниједан народ, већ појединци-изроди који за доказане злочине треба да одговарају.

Знам шта иритира неочетнике и неоусташе, али нема никаквог разлога да се двојица председника обострано не похвале заједничким антифашистичким наслеђем.

Сем питања повратка избеглица у Хрватску, проблем је приступ Косову. Јосиповић свакако неће домаћинима гурати прст у око попут Месића који је Београду одржао лекцију да треба да „декосовизује“ своју политику.

Тадић, са своје стране, мора да прихвати слободу држава у региону да у складу са својим интересима и уверењима воде спољну политику, укључујући и признавање независности Kосова.

Добри односи Србије с неком земљом не морају да се мере односом те земље према Косову. Нема у томе „понижавања“, како је Београд преемотивно реаговао у време Јосиповићеве инаугурације.

Тадић и Јосиповић имају велику одговорност и за оно што се догађа, или ће се догодити у Босни. Они имају капацитет да зауставе процес све већих подела. Имају обавезу да очувају дејтонску БиХ.

Кад је реч о овим темама Тадићу је лакше јер не мора много да брине. Шеф српске дипломатије отворено тврди да је председник творац наше спољне политике. Јосиповићу је теже, па увек остаје питање колико је он у позицији да реализује оно што каже о спољној политици Хрватске с обзиром на то да хрватска влада није влада његове странке.

Има у сусретима Тадића и Јосиповића и елемената личне политичке храбрости. И један и други су на мети „наших талибана“, како их све сликовито описује Предраг Матвејевић. Патриоте, односно домољуби, не праштају испружене руке помирења, понајмање сарадње. Многи ратни хушкачи нису кажњени.

Београдски сусрет је нова прилика да двојица председника охрабре сопствене народе да се без шминке погледају у огледалу историје, да напусте погубне релативизације типа „и они су“.

Односи Срба и Хрвата нису само историја покоља, Јасеновца, усташа и четника 20. века. Претходно столеће провели су у заједничкој жељи да буду блиски. Идеја југословенства, настала у Загребу, привлачила је два народа. Данас та веза није државна, али свакако постоје разни модели блискости два народа којима не требају преводиоци.

Лепо је што ће Тадић и Јосиповић имати нешто да „испоруче“ својим народима. Лепо је што се труде да затворе болно поглавље недавне прошлости и што отворене проблеме не трпају под тепих већ покушавају да их реше цивилизованим дијалогом. Лепо је што Загреб и конкретним потезима помаже Београду да што пре стигне до Брисела.

Иако смо, и овде и тамо, сувише навикнути да је „све политика“, још више од успешних заједничких коминикеа радује када чујем да се све више Срба не обазире на „патриотска упозорења“ да ће у Далмацији настрадати јер траже „хлеб“ а не „крух“.

Лично сам се науживао Јадрана, па ми је данас више жао младих људи из Србије који пристају да буду жртве пропаганде омраза. Инцидената има. Зашто их још има треба питати оне лидере Србије и Хрватске који су и после ратова кокетирали с национализмима и допустили им да трују нове генерације које и данас кличу „Нож, жица, Сребреница“ или „Србе о врбе“.

Управо зато не могу да пропустим да поменем једну групу младих људи који су се на Фејсбуку појавили под називом „Ајмо скупит 50.000 Хрвата/Срба који се не мрзе“. Намерни да о односима уче из историје а не пропаганде, брзо су стекли велику популарност.

Држећи се слогана „не видимо ствари какве су, видимо ствари какви смо ми“, прецизирају да нису југоносталгичари – а како би и били када су рођени када је та земља нестајала – већ да само желе пријатељство између два народа која су „превише слична и превише географски блиска да буду посвађана“.

Идеалистички? Па нека је. У сенци омнипотентне политике као да се стидимо што смо до јуче живели у истој земљи, а данас смо сус(ј)еди. Боље такав идеализам него „Образ“, „Двери“ и „1389“ или Томпсонови стихови.

Ти млади људи ми – ако их Тадић и Јосиповић подрже, а треба да их подрже – наговештавају да ће будућност српско-хрватских односа бити боља од прошлости.

Суочавање с Дражом и Антом препустимо историчарима и повјесничарима. Проблем са 11.000 хектара настао померањем Дунава препустимо Здравку Поношу, хидролозима и геометрима.

Надам се да ће ова посета допринети да на Теразијама могу да купим неку књиги хрватске накладе, а да ће неко на Јелачића плацу моћи да купи књигу српског издавача.