Прочешљавање Србије

Ето нас. После две године стигли смо до Брисела трасом којаје, заобилазећи Косовску Митровицу, водилапреко Приштине, али дуг је пут од бриселског терминала на који смо спустили ногу, до центра, тамо где суседиштаевропских институција.

Крај почетка или почетак краја?

Има добитника европског поклона у облику документа о кандидатури који су склони да говоре о „крају почетка“, успешном финишу вишегодишњег процеса приближавања ЕУ.

Маркетиншка димензија славља значила би себично присвајање проевропског труда многих прегалаца овдашње друштвене сцене. Ако тога буде и више, а биће, знамо зашто. Приближавају се избори.

О „почетку краја“, новом старту вишегодишњег приближавања које тек предстоји, чешће говоре хладније главе које су одолеле изазову. Истичући да је статус кандидата „велико, мада не и епохално остварење“, њима се, на срећу, придружио и Борис Тадић.

Размишљам шта нас све чека и замишљам Бриселгде угланцане бирократе филигрански проучавају списе и дописе, анализе, статистике, депеше, нормативна акта. Потом, не мањом ревношћу,прате – то се зове мониторинг – шта је од захтеваног и обећаног остварено.

Још нисмо добили датумпочетка преговора. Не бих да кварим славље, али више је него јасно да ће посао који предстоји бити сложенији и тежи од етапе за нама. Делом збогЕвропскеуније. Нису тражили да реформски радимо на више разбоја.

Државници ЕУ поједноставили су ситуацију: њих је овога пута занимало само Косово, нормализација на релацији Београд–Приштина. Мора да су проценили да Србија не би била у стању да паралелно испуњава сву силу реформских захтева који се од ње очекују.

То што је њима било поједностављено не значи да нама није било компликовано. Никако. Многе је заболела глава, али на крају су пронађене чаробне фусноте.

Нема,међутим,тих фуснота које ће нам помоћи у будућности, када се одреди календарски стартпреговора. Србија ће бити прочешљавана најмање 80 пута. Први пролазак кроз 35 поглавља у којима се одређује све и свашта што Београд треба да испуни да би се квалификовао за улазак у ЕУ.

Онда последње читање истих 35 поглавља о реформи судства, борби против корупције, испуњењу економских и финансијских стандарда… Па завршна документа.

Биће то тежи посао од косовског. Овај је тражио емотивна одрицања у суочавању са стварношћу. Претпостављао је неку врсту одвезивања од позиције косовских талаца коју су политичари сами себи наметали.

Захтевао је дозу мађионичарског напуштања реторике минулих времена,а да се не повреде устав и она његова преамбула. Тражио рушење барикада и напуштање ровова које су исти ти политичари сами ископали и у којима смо провели више непотребних година.

Овај који предстоји значи да излазимо из фазе у којој је власт могла громогласно да се хвали колекцијом проевропских закона који су у скупштини, по убрзаном поступку, прихватани на ангро.

Бугари су, у оскудици времена, усвајали законе у оригиналној верзији на енглеском, па су после добијали пацке јер прописе о борби против корупције нису ефикасно спроводили. Пожељноје да не поновимо такве грешке.

Колико ће тек бити посла, већ наговештаванезадовољство Европејаца реформама нашег правосуђа – болне теме која после Косова прва стиже на ред.Питајте Венсана Дежера, амбасадора ЕУ у Београду, зашто је био неомиљен док је службовао у Загребу. Утеривао је Хрватску у правосудни ред.

Дакле, пре него што чланство Србији донесе раст економије и бољи живот, пре него што обезбеди истинску владавину права и ослободи је системске корупције, поврати веру у институције... мораће још много тога да се промени, реформише.

Тежачки рад који све чека неће моћи да се одуговлачи позивањем на свете речи, црвена слова и црвене линије, не асоцира на Јерусалим, не може да се сакрије у колевки нације.

Актуелна власт слави победу, па можда процењује да није баш прави тренутак да свом народу пред изборе саопшти колико ће морати да чека на делатне резултате „најевропскије владе“ у српској историји.

У праву је Млађан Динкић када каже да ће Србија од ЕУ имати користи „не данас, нити за пет година, већ за 20 година“.

Ко ће бити носиоци колосалног посла који предстоји? Кладим се да ће водеће странке затражити подршку младих. Попут Владимира Путина у Русији чија је странка уочи данашњих избора направила спотове само за младе чија је порука: „Ако вам је први пут, нека буде Путин“.

Све би уз енергију и ентузијазам младих изгледало готово бајковито да нема оно „али“ које срећу квари. Колико је свет овдашње политике у стању да мобилише и мотивише младе? Власт повлађује младима,али шта чини да их образује, да им отвори перспективе запошљавања?

Ко умишља да ће покренути неки радноакцијашки дух давно минулих времена, живи у архивској заблуди. Ко мисли да је младе лако завести паролама о слободи, демократији и просперитету такође тешко греши.

Стасала је нова генерација. Знам, није њихова кривица што су расли у временима тешким у сваком погледу: санкција, ратова, бомбардовања, сиромаштва, бесперспективности, урушеног система образовања, губитка моралног компаса…

Да се не лажемо, сувише мало тога се променило набоље и после доласка демократије. Како сејеш, тако и жањеш.

Млади су апатични. Ако је судити по испитивањима јавног мњења, која показују да данас више младих жели да напусти земљу него у време Слободана Милошевића, онда мрка капа.

Или су прагматични. Илузија је страначких лидера ако заиста мисле да се већина младих прикључује њиховим партијама због политичких или каквих других афинитета. Учлањују се јер знају да ће само тако много лакше добити посао.

Овде је заведена памфлетска тиранија младих, али мало тога је учињено да се ангажују њихова енергија и знање, да се удаље од популистичког национализма, хулиганизма, клањања проблематичним фолк-култовима. Много младих оболело је од инстант културе: желе све, и то одмах. Попут тајкуна.

Живе у друштву које се олако одрекло искуства старијих. Погледајте само генерацију саветника. И не само њих. „Изем ти министра коме је жив деда“, каже народ. Џаба што читам како су Немци закључили колике су незаменљиве користи радници у својим педесетим.

Претварање Србије у регрутни центар прагмата и послушника, или вечитих бунтовника, неће допринети њеној неопходној унутрашњој промени – која нам је потребнија од чланске карте ЕУ.

Показаће се – није то нека мудрост – да је лакше решити проблеме са Приштином, реформисати правосуђе, ухапсити неког нашег Санадера или добити нов кредит од сумњичавог ММФ-а него променити стање духа у Србији.

Али и тај посао треба обавити. Тек тада ће Тадић моћи да каже: „Сигуран сам да и они који су планирали да оду из земље данас размишљају да остану, и то је једна добит“.

Зато, када истичемо заставе ЕУ на српске јарболе, можемо да се радујемо што ће многи евроскептици бити разуверени. Што је Европа показала да не кује заверу да нас никада не прими.

Када слави кандидатуру, власт мора да размишља да је у Бриселу дала обећања која ваља испунити. Политичари ће морати да се потруде да придобију оне без којих та обећања неће моћи да остваре. Да сви заједно не би испали лажови. Пред нама самима.