СЕЛИДБА У ЗАБОРАВ

На последњој конференцији за новинаре усудио се да каже да ће историја одредити шта је могао да уради у ситуацијама у којима се налазио током два председничка мандата. Историја је пожурила, јер нема никаквог разлога да чека: Џорџ В. Буш одлази у заборав као ретко виђен дебакл.

Осам година владавине конзервативног републиканца обележавају најтежи терористички напад у америчкој историји, два рата, драматичан губитак поверења у председника, губитак националног престижа, раст антиамериканизма и највећи финансијски и економски слом у последње три генерације.

Смислио је „доктрину превентивне самоодбране”, рат против тероризма прогласио својим обрачуном све у нади да ће из њега изаћи као велики „ратни председник”. Умарширао је у Авганистан. Потом охоло игнорисао УН и своје европске савезнике и кренуо у нов крсташки поход регрутујући отпор исламског света.

Инвазију Ирака и уклањање Садама Хусеина бранио је фабрикованим измишљотинама и опсесивним жаром, као да прича о бејзболу. Да ли да би намирио ненаплаћене очеве рачуне из Првог заливског рата или је себе видео као новог Цезара, тек песак Месопотамије затрпао је његове амбиције, морални престиж „лидера слободног света” и животе више од 4.200 Американаца. Усред рата 2005. провео је пет недеља на ранчу у Тексасу – најдужи председнички одмор у 36 година.

Европљани су престали да му верују. Драматично је погоршао односе са Русима. Помогао је Африци у борби против сиде, али прогласили су га „убицом климе”, па га као „еко-реакционара” директно оптужили за потцењивање глобалних промена.

Где год да је путовао, каубоја су дочекивале демонстрације. Многи и данас верују да он стоји иза терористичког напада 11. септембра. Завршио је тако што су га гађали ципелама.

Обећавао је да ће се бавити малим проблемима. Наследнику је као легат погубног аматеризма оставио огромне дугове: рецесију и незабележену интервенцију државе на слободном тржишту. Разорио је „амерички сан”, увећао дефицит и унутрашњи дуг, створио највећу незапосленост у 16 година. Немар исказан када је ураган „Катрина” 2005. ударио на Њу Орлеанс био је врхунски дебакл. Није чудо да су републиканци у његово време изгубили и Белу кућу и Конгрес.

Ипак, када се Буш последњи пут појавио пред новинарима, схватио сам да се догађа нешто необично. Сем радости да ускоро напушта Белу кућу и да ће га заменити паметнији и способнији председник, осетио сам да ме обузима носталгија за неким ко је толико политички загадио глобалну човекову околину да је свет једва дочекао да му види леђа.

Да ли због сигурности што одлази у прошлост из које ће повремено искочити само у неким документарцима, тек учинило ми се да има нечег дирљивог у његовим тачкастим очима, у оном збуњеном погледу, у сталној борби са енглеским појмовима и покушајима да утврди да ли се правилно каже Словенија или Словачка, у општем утиску компјутерске симулације чији програм може да пукне сваког тренутка.

У телевизијској ери у којој живимо, он није био само станар Беле куће, већ и моје, ваше. Знали смо о њему доста: да је овај не баш посебно обдарен члан клана Бушових био притиснут конфликтним односима са оцем, да је лечени алкохоличар, да је од 40. године, опхрван месијанством новорођеног хришћанина, пронашао смисао живота у амбицији да на путу за Белу кућу претекне брата.

Потом смо полако откривали да се проблеми само делом тичу катастрофалног председника, а делом и опозиције која се уљуљкивала у његовом аматеризму. Апатија и цинизам постали су шик, а политичка дебата свела се на ниво вицева о томе како Буш изгледа или шта прича.

Либералном мишљењу био је преслаба, неинспиришућа мета. Његовом заслугом политички ангажман радикално је поједностављен: било је довољно мрзети све што он ради. Омраз према Бушу учинио је да антиамериканизам уђе у моду. Инфекција се временом проширила и на Америку, па је било тешко наћи интелектуалца који би пропустио прилику да критикује свог председника.

Можете га назвати ратним хушкачем, лажовом, заштитником богатих или неким ко се безосећајно понео према сународницима суоченим са природном катастрофом, али човек за кога су током прве кампање 2000. многи амерички либерали рекли да је „чист идиот”, ипак, успео је да око себе створи необичну ауру.

Починио је као политичар многе кардиналне грешке, али је задржао људски лик. Макар и у глупости. Осам година испунио је разним епизодама. Тешко да је и један амерички председник, творац „новог светског нереда”, био толико исмеван као Џорџ В.

Када се јануара 2002. суочио са „нападом переце”, неко је духовито писао да су тајне службе исту одмах ухапсиле и послале у Гвантанамо на испитивање. Падао је са ,,маунтин-бајка”, препадао с леђа Анђелу Меркел, намигивао британској краљици, читао књигу окренуту наопачке, упорно у Пекингу покушавао да отвори закључана врата – показујући да ни за какав проблем нема излазну стратегију.

Наравно да Бушов допринос хумору делује гротескно у поређењу са његовим доприносима недаћама Америке и света, али успео је да на јединствен начин комбинује комедију и трагедију. Зато ће, оно кратко време које још буде присутан у сећању, његово име настављати да повезује хорор и смех.

Бушови гафови требало је да покажу да је обичан Американац, а не угланцани Вашингтонац са Капитол хила. Његова интелигенција, тврдили су они који су га бранили и бирали, није интелектуална већ практична.

„Оно што је мени важно јесте да нисам уступао своју душу да би био популаран момак”, рекао је недавно. И није. Проблем је све време био негде између главе и душе.

Сада се у Белу кућу поново усељава личност са снажном подршком страначког апарата, са довољно харизме иза које су спин-доктори политичког маркетинга. Баш зато, можда ће се неко сећати дана када је Белу кућу насељавало обично, грешно људско биће.

Када је после афере Вотергејт Ричард Никсон био приморан да се повуче, обратио се штампи: „Више нећете имати Никсона да га уоколо шутирате”. Умногоме дискредитован као и Никсон, Буш одлази са изразом лица с којим је и дошао: „Уау, да ли сам ја заиста председник?”.