Алжир –Опиљине беле фасаде прелепе колонијалне архитектуре и плаветнило кованог гвожђа тераса дуж Улице Дидуш Мурад, под далеком сенком катедрале Нотр Дам д’Африк, подсећају на колонијалну прошлост овог града који су Французи 130 година градили и чували за себе.

Његово старо арапско језгро, Казба, махом је неизмењено и непрепоручљиво странцима као што је и некада било неухватљиво Алберу Камију или француским војницима. Прилике и призори промичу као да су сишли са неке од слика Ежена Делакроа.

Шкампи у пикантном љуткастом сосу „харизе“ нису ништа изгубили на укусу по једноставним ресторанима у луци. Контејнери и даље сурово преграђују поглед ка металносивом мартовском мору и усамљеним пецачима.

Одавно нисам био у Алжиру. Довољно дуго да схватим да свако ново време неумитно потамни сјај претходног, постављајући савременике пред изазов да трају што дуже. Алжир је давно, још 1962, после крвавог рата изборио независност али од тада стално трага за симболима сопственог идентитета.

Прво су то биле деценије револуционарног заноса. Онда су после победе Исламског фронта спаса у првом кругу првих вишепартијских избора 1991. стигла брутална времена. Већ 1992. отворен је грађански рат са исламистима на једној и регуларном армијом на другој страни. До 2002. страдало је више од 160.000 људи.

Тек када је 1999. изабран садашњи председник Абделазиз Бутефлика и када је проглашена амнестија, ствари су у овој земљи од 35 милиона становника кренуле да се смирују.

Пошто је пре две године са 90 одсто гласова обезбедио трећи мандат, Бутефлика је могао да констатује да му четрдесетак странака и разбијена опозиција не представљају опасност. Исламисти попут Хамаса су инкорпорирани у веће савезе, левичари су маргинализовани, армија и „мохабарат“, снаге безбедности, ојачани.

Власт потом креће да тражи симболе свог времена. Исламисти не одустају од својих. У овом граду од 3,5 милиона становника приметни су трагови и једних и других.

Ослањајући се на растуће приходе од нафте и гаса, власт себи подиже споменик: милион нових станова, 180 милијарди долара инвестираних у последње три године у инфраструктуру. То су те милијарде због којих многе делове овог питорескног града више не препознајем. У читавој земљи, другој по пространству у Африци, изграђено је 1.100 километара аутопутева, 1.500 километара пруга.

Исламисти су под контролом, али и они су ударили нов печат некад изразито секуларној земљи. Возим се од аеродрома названом по Хуари Бумедијену, наследнику вође ослободилачког рата Ахмеда Бен Беле. Из саобраћајне гужве, тако типичне за земље у успону, разазнајем да су сасвим ретке жене за воланом.

Алжир је далеко од Саудијске Арабије где је женама забрањена вожња, али присећајући се ранијих времена схватам да је ово траг драматичних догађаја који су Алжир потресали читаву деценију.

Дефицит женавозача попуњава суфицит мушкараца са чистим инсигнијама исламског фундаментализма: беле капице на глави, молитвени жуљ на челу, брада, скраћени огртачи попут кратких панталона које носе вехабије. У Алжиру су то „салафи“, поборници исламског чистунства.

Учење „салафа“ не подразумева милитантност, али „Салафи група за проповед и борбу“ окренула се насиљу. Када су се јануара 2007. преименовали у „Ал Каиду у земљи исламског Магреба“, постали су највећа претња у региону. Последњи пут огласили су се децембра 2007. убитачним експлозијама по граду Алжиру када је страдала 41 особа. Данас фондове Осаме бин Ладена пуне киднапујући туристе по суседним државама.

Колико их је? Колико су опасни? Саговорници ми тврде да их је мање него што их је било. У сваком случају више него што памтим када сам овде долазио. Исламски фундаментализам наслања се на растући број младих без посла.

Власт обећава три милиона нових радних места, али готово 75 одсто млађих од 30 година је незапослено. Седе по тротоарима. Бесциљно лутају градом притиснутим све већим бројем „харага“, илегалних имиграната. Многима, онима које не занимају старе приче о безбедности, тероризму и револуцији, једине опције су или социјални нереди, као прошле године, или пасивност.

„Немају посао. Жељни су догађаја. Желе да им се нешто лепо деси“, социолошки анализира таксиста Хамид на дан фудбалске утакмице са Србијом.

Никада, нигде, нисам видео ништа слично. Меч је почињао у 19.15 а већ у 7.30 на стадиону их је било 25.000. Док сам нешто после поднева пролазио Олимпијским градом на трибинама их је било већ најмање 55.000. Када је утакмица почела на стадиону је било упаковано свих 72.000. Најмање толико остало је испред. Бесни и фрустрирани. До те мере да су српски министри морали да буду евакуисани из ВИП салона.

Питање је ко ће те младе први ангажовати? Држава или екстремисти? Власти су добиле битку са Исламским фронтом спаса, али Ал Каида је терористичка интернационала која хвата корене. Чак 80 одсто њених регрута из Алжира нема посао ни средњу школу.

Како сам овде дошао са државно-привредном делегацијом Србије, намећу ми се неке сличности између „овде и тамо“. Ратна драма је у обе земље почела у исто време. Потом је следила изолација. Попут Србије, где економска криза погодује налету деснице, посебно међу младима, и привредне недаће Алжира покушава да искористи Ал Каида.

Уочавам и да су земље исте несврстане историје и недавних ратова извукле слична искуства из прошлости. ОК, била су то нека готово романтичарска времена, али свет се променио. Да видимо шта можемо да урадимо за обострану корист.

Млађан Динкић, Драган Шутановац и Радован Јелашић добро су урадили што су отворили Пословни форум две земље. Препознавање савремености наводи на конкретне договоре. Крајње је време да изађемо из зачаурености и готово парохијалне заокупљености сопственим проблемима.

Одавно сматрам да треба обновити везе са несврстаним светом. Допадало се то некоме или не, Брозово име и данас је капитал. Вук Јеремић то може да потврди. Уосталом, коме ћемо продавати робу када српска производња једном живне? Немцима? Одмах?

Алжир је једно од оних тржишта на коме смо били и те како присутни. Данас само „Хемофарм“ има свог представника у овом граду космополитске прошлости и амбиције да то поново буде у будућности.

Српски привредници пажљиво су записивали. Потом преговарали. Ко је и колико послова склопио, зависиће од њихове умешности, али чини ми се да је то прави начин.

Питам се само имамо ли ми одговор на изазов где желимо да будемо за пет година. Да ли ћемо се сетити да су српски трактори некада орали и дрљали по Магребу и Блиском истоку а данас их увозимо из Белорусије?

Неће се, наравно, свакоме исплатити потрошени керозин и хотелски трошак у Алжиру, али овакве врсте екскурзија обећавају. Под условом да нешто научимо и од домаћина.