Nameran da posle osam godina konflikta „završi posao”, predsednik Barak Obama obelodaniće u utorak dugo odlaganu strategiju za Avganistan koja nudi miks vojne odlučnosti i političke promišljenosti.

Očekivana odluka o povećanju američkog ekspedicionog korpusa za nekih 30.000 ili više vojnika, čime bi se njihov broj u Avganistanu popeo na 100.000, Obami je neophodan da bi se branio od optužbi da je „slabić” koji je već naredio povlačenje iz Iraka.

Istovremeno, kako bi izbegao avetima Vijetnama ili Mesopotamije i kako bi dokazao da se njegov „neophodan” rat podno Hindukuša razlikuje od „pogrešnog” rata koji je u Iraku vodio Džordž V. Buš, Obama je vojnu eskalaciju propratio najavom da, ukoliko stvari krenu loše, može da ubrza izlazak SAD iz sve nepopularnijeg rata.

Tako se dolazi do pomalo kontradiktorne suštine strategije: i slanje dopunskih snaga na bojno polje, i osiguranje da u budućnosti neće biti novih zahteva za pojačanjima ukoliko se situacija u Avganistanu ne popravi. I da i ne, i intervencija i izvlačenje. Uz vremenske rokove, kako ne bi postao talac događaja na terenu.

Prema onome što je do sada procurilo do javnosti, Vašington će pažljivo pratiti situaciju u Avganistanu. Ukoliko se utvrdi da nema napredovanja političkih reformi, efikasnije vlasti predsednika Hamida Karzaija, jačanja lokalnih vojnih snaga pod centralnom vlašću ili suzbijanja korupcije, onda bi Obama razmotrio opciju smanjivanja snaga.

To znači da će, ako isprobavanje koncepta ne uspe na terenu, biti podignuta rampa izvlačenju. Gde je vremenska granica Obaminog eksperimenta nije sasvim jasno, ali za očekivati je da bude kraća od tri do pet godina, koliko generali misle da je neophodno.

Koliko mu je Avganistan važan, Obama potvrđuje velikim povećanjem broja vojnika, ali on istovremeno poručuje da će – ukoliko stvari narednih devet meseci ne idu kako bi želeo – mogao taj broj da smanji.

Predsednikova odluka da se istovremeno oslanja na intenziviranje rata i na strategiju izvlačenja rezultat je dugotrajne debate koja je podelila administraciju a Obamu nagnala da donekle preispita ratne ciljeve.

Tvrde da je obazrivosti veoma doprineo potpredsednik Džo Bajden koji je još od marta, kada je poslata 21.000 dodatnih vojnika, bio sumnjičav prema šefovima Pentagona koji su tražili sve više trupa.

To što ne odustaje od slanja vojnih pojačanja potvrđuje da Obama veruje da armija može da iznese deo njegove strategije, ali i da je manje siguran u posao koji bi trebalo da obavi vlast u Kabulu. U svakom slučaju, rešen je da na terenu testira projekat koji objedinjuje ratni plan komandanata i izlaznu strategiju potpredsednika.

Zaokret u odnosu na prošlost je uočljiv. Dok je kauboj Buš govorio: „Nisam udžbenički igrač, ja sam igrač hrabrosti”, Obama ne bi da trenira ničim izazvanu nadmenost. Posebno ne kada se strategija u znatnoj meri oslanja na vojnike po gudurama Avganistana, poligona koji je veliki i važan test njegove spoljne politike.

„Morate da donosite odluke zasnovane na informacijama a ne na emocijama”, rekao je jednom opisujući svoju metodičnost. Uvodničar „Vašington posta” dvomesečno intenzivno klesanje strategije za Avganistan naziva „spektaklom promišljanja” kakav Bela kuća odavno nije videla.

Ne misle svi tako. Republikanski kritičari tvrde da je neodlučan. Ima ih koji kažu da je zbog vremena čekanja na novu strategiju rat već izgubljen – što je čist politički marketing. Prebacivanje krivice.

Liberali s demokratske levice takođe mu zameraju da je preoprezan, da je preveliki kompromiser, da to više nije onaj Obama iz vremena izborne kampanje. I nije, ako pođete od revolucije rastućih očekivanja koja je Obamu i pre ulaska u Belu kuću definisala kao novog Abrahama Linkolna.

Ima li političara koji se ne promeni kada dođe na vlast? Bitan je kvalitet promene. Da li se osili ili saobrazi realnostima. Kampanje su uvek i svuda nabijene mnogim neostvarljivim obećanjima, emocijama i vatrom. Ako ih unesete u vlast, dobijete impulsivnog Džordža V. Buša koji je verovao samo instinktima i mesijanskim proviđenjima.

Obama bi upravo to da izbegne. Da li će njegov promišljeni stil odlučivanja doneti rezultat, to je već drugo pitanje. Od trenutka kada svoju strategiju bude saopštio pred pitomcima Vest Pointa, pred njim je nimalo lak zadatak da objasni zašto ide u eskalaciju rata, dok istovremeno iscrtava planove za prestanak američkog angažmana.

Moraće Amerikancima pritisnutim krizom da objasni zašto će za svakog vojnika u Avganistanu plaćati cenu od milion dolara godišnje. Moraće da uveri moćan antiratni lobi demokrata koji ga je doveo na vlast da je dovoljno mudar jer ima izlaznu strategiju. Moraće republikansku desnicu da ubedi da je dovoljno čvrst za borbu i da armiji daje sve kako bi pobedila talibane i Al Kaidu.

Moraće da animira obeshrabrene NATO saveznike od kojih očekuje još 10.000 vojnika u trenutku kada se Kanađani i Holanđani povlače. Pokušaće da pridobije Avganistance koji se nikada u istoriji nisu mirili sa okupacijama.

Gotovo mi je dosadno kada pišem da ne verujem da će Amerikanci pobediti u Avganistanu, i da je jedino rešenje političko. Kada razmotrim obrise nove Obamine strategije, zaključio bih i da ne verujem da će Avganistan biti novi Vijetnam.

Amerikanci su naučili vijetnamsku lekciju. Njihova poruka je: „Ne činite to ponovo”. Američka vojska je iz tih vremena izvukla drugu pouku: „Učinite to bolje”. Gde je tu Obama? Na sredokraći. Čaša do pola prazna, do pola puna. Zavisi šta gledate.

Avganistanska strategija je spremna. Uskoro ćemo znati koliko je zemlja koju dele Obama i Karzai i mula Omar i Osama bin Laden zaista od vitalnog značaja šefu Bele kuće. Kada to bude jasnije, definisaće se pristup administracije Iraku i Iranu.

Obama ne namerava da odustane od planova izvlačenja iz Iraka. Namerava da sve borbene trupe povuče do avgusta 2010. i da kompletno povlačenje završi krajem 2011.

Ipak, još nismo dobili odgovor na strateško pitanje: da li je Obami važnije da ograniči uticaj Irana u Iraku ili da onesposobi Al Kaidu u Avganistanu? Rekao bih da je ovo prvo ipak veća glavobolja Amerike i njenog predsednika.