Намеран да после осам година конфликта „заврши посао”, председник Барак Обама обелоданиће у уторак дуго одлагану стратегију за Авганистан која нуди микс војне одлучности и политичке промишљености.

Очекивана одлука о повећању америчког експедиционог корпуса за неких 30.000 или више војника, чиме би се њихов број у Авганистану попео на 100.000, Обами је неопходан да би се бранио од оптужби да је „слабић” који је већ наредио повлачење из Ирака.

Истовремено, како би избегао аветима Вијетнама или Месопотамије и како би доказао да се његов „неопходан” рат подно Хиндукуша разликује од „погрешног” рата који је у Ираку водио Џорџ В. Буш, Обама је војну ескалацију пропратио најавом да, уколико ствари крену лоше, може да убрза излазак САД из све непопуларнијег рата.

Тако се долази до помало контрадикторне суштине стратегије: и слање допунских снага на бојно поље, и осигурање да у будућности неће бити нових захтева за појачањима уколико се ситуација у Авганистану не поправи. И да и не, и интервенција и извлачење. Уз временске рокове, како не би постао талац догађаја на терену.

Према ономе што је до сада процурило до јавности, Вашингтон ће пажљиво пратити ситуацију у Авганистану. Уколико се утврди да нема напредовања политичких реформи, ефикасније власти председника Хамида Карзаија, јачања локалних војних снага под централном влашћу или сузбијања корупције, онда би Обама размотрио опцију смањивања снага.

То значи да ће, ако испробавање концепта не успе на терену, бити подигнута рампа извлачењу. Где је временска граница Обаминог експеримента није сасвим јасно, али за очекивати је да буде краћа од три до пет година, колико генерали мисле да је неопходно.

Колико му је Авганистан важан, Обама потврђује великим повећањем броја војника, али он истовремено поручује да ће – уколико ствари наредних девет месеци не иду како би желео – могао тај број да смањи.

Председникова одлука да се истовремено ослања на интензивирање рата и на стратегију извлачења резултат је дуготрајне дебате која је поделила администрацију а Обаму нагнала да донекле преиспита ратне циљеве.

Тврде да је обазривости веома допринео потпредседник Џо Бајден који је још од марта, када је послата 21.000 додатних војника, био сумњичав према шефовима Пентагона који су тражили све више трупа.

То што не одустаје од слања војних појачања потврђује да Обама верује да армија може да изнесе део његове стратегије, али и да је мање сигуран у посао који би требало да обави власт у Кабулу. У сваком случају, решен је да на терену тестира пројекат који обједињује ратни план команданата и излазну стратегију потпредседника.

Заокрет у односу на прошлост је уочљив. Док је каубој Буш говорио: „Нисам уџбенички играч, ја сам играч храбрости”, Обама не би да тренира ничим изазвану надменост. Посебно не када се стратегија у знатној мери ослања на војнике по гудурама Авганистана, полигона који је велики и важан тест његове спољне политике.

„Морате да доносите одлуке засноване на информацијама а не на емоцијама”, рекао је једном описујући своју методичност. Уводничар „Вашингтон поста” двомесечно интензивно клесање стратегије за Авганистан назива „спектаклом промишљања” какав Бела кућа одавно није видела.

Не мисле сви тако. Републикански критичари тврде да је неодлучан. Има их који кажу да је због времена чекања на нову стратегију рат већ изгубљен – што је чист политички маркетинг. Пребацивање кривице.

Либерали с демократске левице такође му замерају да је преопрезан, да је превелики компромисер, да то више није онај Обама из времена изборне кампање. И није, ако пођете од револуције растућих очекивања која је Обаму и пре уласка у Белу кућу дефинисала као новог Абрахама Линколна.

Има ли политичара који се не промени када дође на власт? Битан је квалитет промене. Да ли се осили или саобрази реалностима. Кампање су увек и свуда набијене многим неостварљивим обећањима, емоцијама и ватром. Ако их унесете у власт, добијете импулсивног Џорџа В. Буша који је веровао само инстинктима и месијанским провиђењима.

Обама би управо то да избегне. Да ли ће његов промишљени стил одлучивања донети резултат, то је већ друго питање. Од тренутка када своју стратегију буде саопштио пред питомцима Вест Поинта, пред њим је нимало лак задатак да објасни зашто иде у ескалацију рата, док истовремено исцртава планове за престанак америчког ангажмана.

Мораће Американцима притиснутим кризом да објасни зашто ће за сваког војника у Авганистану плаћати цену од милион долара годишње. Мораће да увери моћан антиратни лоби демократа који га је довео на власт да је довољно мудар јер има излазну стратегију. Мораће републиканску десницу да убеди да је довољно чврст за борбу и да армији даје све како би победила талибане и Ал Каиду.

Мораће да анимира обесхрабрене НАТО савезнике од којих очекује још 10.000 војника у тренутку када се Канађани и Холанђани повлаче. Покушаће да придобије Авганистанце који се никада у историји нису мирили са окупацијама.

Готово ми је досадно када пишем да не верујем да ће Американци победити у Авганистану, и да је једино решење политичко. Када размотрим обрисе нове Обамине стратегије, закључио бих и да не верујем да ће Авганистан бити нови Вијетнам.

Американци су научили вијетнамску лекцију. Њихова порука је: „Не чините то поново”. Америчка војска је из тих времена извукла другу поуку: „Учините то боље”. Где је ту Обама? На средокраћи. Чаша до пола празна, до пола пуна. Зависи шта гледате.

Авганистанска стратегија је спремна. Ускоро ћемо знати колико је земља коју деле Обама и Карзаи и мула Омар и Осама бин Ладен заиста од виталног значаја шефу Беле куће. Када то буде јасније, дефинисаће се приступ администрације Ираку и Ирану.

Обама не намерава да одустане од планова извлачења из Ирака. Намерава да све борбене трупе повуче до августа 2010. и да комплетно повлачење заврши крајем 2011.

Ипак, још нисмо добили одговор на стратешко питање: да ли је Обами важније да ограничи утицај Ирана у Ираку или да онеспособи Ал Каиду у Авганистану? Рекао бих да је ово прво ипак већа главобоља Америке и њеног председника.