Србија руши теорију менталитета

Има томе времена од како је српски први министар поменуо потребу да се у складу са протестантском радном етиком промени свест овог народа, а од како је Александар Вучић лансирао ову тезу и његови министри су почели да сричу веберовске максиме.

Слутим да се у временима у којима се економској кризи не назире крај иза ове тезе крије веома проблематична теорија менталитета која разлоге наше колективне несреће убацује у самооптужујућу доктрину, у провоцирање осећаја грађанске кривице и одвлачење пажње од одговорности оних на власти.

Узмимо пример неког хипотетичког холандског калвинисте који се у својој земљи рано одвоји од родитеља, ради док завршава студије, узима кредите, отвара бизнис и уредно наредних деценија плаћа порез на своје увећавајуће пословање.

Волео бих да видим како ће тај млади Холанђанин, све са својом протестантском етиком рада, напредовати у Србији. Како ће завршавати студије у изнајмљеном стану ако га не финансирају родитељи? Колико ће времена провести на берзи рада и пред бирократским шалтерима пре него што се запосли? Како ће се хранити, облачити и водити елементарно пристојан живот са 400 евра месечно уколико се, недајбоже, ожени и заснује породицу?

Мајка младог Холанђанина се не брине јер свог птића пушта у организован, стабилан и предвидљив свет. Мајка младог Србина плаче на аеродрому, али зна да ће му тамо негде, иза срећније стране границе, бити боље.

Теоретисање у стилу ,,није до државе него до обичаја” пада у воду и просто гура на закључак да свест не треба да мења народ, већ они који га воде. Они који већ деценијама нису у стању да обезбеде нормалан живот достојан човека.

Опростићете ми што по професионалној деформацији за пример користим медије. Да ли је проблем у недостатку протестантске радне етике новинара, или се у том сегменту манифестују тенденције које не доликују демократској држави? Није довољно донети нов сет закона, похвалити се у Бриселу да су то ,,веселе чињенице”, како рече министар надлежни, а оглушивати се о растуће негодовање медијских посленика.

Први министар нас свакодневно на телевизији уверава да је његов циљ да се створи здрава и одржива економија. Иако ређе говори о слободама и људским правима, не пропушта да се сваких десетак дана посебним емисијама огласи на некој од његових омиљених станица. Знамо 90 одсто онога што ћемо да чујемо: појачати реформске напоре, привући стране инвеститоре, отварати нова радна места, не дирати „Београд на води”…

Већина искусних политичара избегава пречесто појављивање у јавности. Вучић је друго. Што донекле могу да разумем: човек има неки посебан, готово опсесиван однос према медијима. Не разумем огромну већину нас. Сви јуре да првог министра случајно не пропусте као да је финале Лиге шампиона. Не делује као симптом нормалности.

Да се вратим на питање какве се околности стварају за рад новинара и остваривање њихове улоге да информишу, али и да пропитују, указују на лоше појаве, да држе дистанцу и према власти и према опозицији да не би упали у клопку зависности?

Новинари имају право да питају, а политичари имају обавезу да одговарају на сва, па и лоша или глупа питања која једино могу да разоткрију низак ниво професионализма.

Новинари биморали да се позабаве локалним властима у Зајечару које су – под фирмом хитне промене систематизације радних места – дале отказ двојици глумаца у позоришту „Зоран Радмиловић” зато што су учествовали на митингу опозиције?

Дужни су да озбиљно анализирају земљу у којој омладинска задруга даје оглас у коме траже студенткиње које ће снимати „шведски акциони филм”. Јавни оглас!

Зашто ћуте новинари који су кобне вечери пада хеликоптера седели у ВИП салону аеродрома „Никола Тесла”, пре него што им је речено да се разбеже?

Испада да се процес „промене менталитета” остварује на неочекиван начин, да се ствара миље који промовише неку деформисану варијанту радног ентузијазма. Биће да власт само тражи послушност, и да је међу многим новинарима лако налази.

Почињем да верујем да цензуре заиста нема. Цензуру је укинула аутоцензура која се шири пропорционално увођењу страха у медијску сферу. Биће да ауторитарност паралише, а не промовише радне инстинкте.

Свака политика даје некакве конкретне, мерљиве резултате. Овој се, што се медија тиче, догађа да се укидају, премештају и одлазе Оља, Љубица и Даница, а знам колико су одане занату којим су се бавиле.

Зар су то услови рада и живота које је влада обезбедила новинарима? Зар то треба да буде амбијент савремене демократске државе у који се политичари заклињу?

Први министар ће добити подршку прве, друге, треће и ине Србије тек када покуша да промени менталитет власти која нас искључиво посматра као клијенте на биралиштима, а у међувремену сматра да са добијеним мандатом може да ради шта јој се прохте.

Први министар мора да схвати да управо зато има проблем са елитом која боље и прецизније од већине зна у каквој земљи жели да живи.

Испада да премијер на ове теме има неке своје друге приоритете. Биће да му је лепша музика коју свира министар за рад и остала питања: ,,Да је наша братска Грчка пре седам година када је почела криза имала на челу своје владе једног Александра Вучића, не би била у овако тешкој ситуацији као што је данас, јер би на време разумела шта значи штедња и шта значи рад.”

Сем што је отужно удвориштво, изјава је нетачна. Барем са становишта Вучићеве теорије менталитета. Грци, колико знам, нису протестанти, а по неким статистикама раде више од већине Европљана. Ко их је упропастио? Политичари који нису успели да створе пословни амбијент ослобођен корупције.

Онда овде дође генерални директор Генералног директората Европске комисије за суседску политику и преговоре о проширењу и каже да су у Бриселу импресионирани радом српске владе. Знам да је то због косовског дијалога, али је затварање очију на друге теме баш себично. Импресиониран сам њиховом импресионираношћу.