Косовској колекцији јасно саопштаваних непроменљивих истина, политичких аксиома и дипломатских постулата ипак недостају нека пропратна разјашњења.

Ако је тачно да Београд не намерава да мења своју политику, зашто се истом јасноћом не каже: Не надајте се да ће Србија 12. фебруара добити статус кандидата за чланство у ЕУ.

Ако се, пак, политика на неки начин мења – хапшење браће Веселиновић – да ли је то добра вест

коју је из Београда љутитој немачкој канцеларки однео њен саветник који је овде боравио неопажено, или би и јавност морала да буде обавештена.

Треће разјашњење тиче се Резолуције 1244.

Прво је, сложићете се, веома лако закључити после свега што данима слушамо од овдашњих лидера: да Србија нема намеру да промени политику према Косову. То је у приличном раскораку од онога што очекује Европска унија оличена њеним садашњим неприкосновеним лидером – Немачком.

Борис Тадић наговештава да је угрожен и наставак дијалога Београда и Приштине, али се упркос свему нада решењу, што ће рећи и кандидатури. Опрезно упозорава да „не треба подстицати неумерени оптимизам”. Оптимизам?

Та реч могла је да се убацује у оптицај после октобарске препоруке Европске комисије да Србија добије статус кандидата, али после свега што је Ангела Меркел говорила о неопходности „разградње паралелних институција” на северу мислим да места оптимизму уопште нема – сем уколико не дође до заокрета у српској политици према Косову.

Сумњам да су потези попут хапшења браће коју Немци отворено оптужују због подстицања насиља на северу Косова довољни да убеде канцеларку да поврати део изгубљеног поверења у српске лидере.

Како је власт колебљива, неодлучна и неспремна на промене, овде сада уочљиво јача Фронт одбијања – уз притеривање „саботерског” Фронта прихватања званог Преокрет на стуб срама, готово издаје – преостаје ми да само поновим закључак да ће 12. фебруар бити реплика 9. децембра.

Да се вратим на енигму 1244. С једне стране, упорно понављање Београда да је од Србије експлицитно тражено да одустане од Резолуције 1244 када се ради о регионалном представљању Приштине. С друге стране, подједнако упорно понављања амбасадора и функционера ЕУ да Брисел није поставио никакве нове услове.

Председник каже да нећемо устукнути пред притисцима. „Нема тог притиска који ће ме натерати да одустанем од Резолуције 1244, јер је она успоставила мир и она је последњи међународни акт који гарантује заштиту људских права и живота људи на Косову”, каже Тадић.

Ко притиска? Да ли уцењује и чиме? Морамо да знамо. Засад је између београдског „да” и бриселског „не” једино јасно да неко ту замагљује истину, да еуфемистички пренесем размишљање света који срећем и коме је већ доста било чијих манипулација.

Власт, дабоме, има право на све опције на које се одлучи. Може да настави с политиком „и Европа и Косово“, што је искључиво њен ризик јер све више људи схвата да је та политика у Бриселу доживела пораз који ће се очекивано поновити.

Како припадам тој скупини, али не и онима који на поразу ликују, предложио бих да власт – уколико је спремна да одустане од самосажаљења, страначких љубомора и персоналних анимозитета – престане да се вади на спољне притиске и завере и да крене неком проактивном политиком.

У праву је Владимир Тодорић из Центра за нову политику када каже да без Резолуције 1244 Србији нестаје упориште с којим може да издејствује неко боље политичко решење од Ахтисаријевог плана.

Зато предлаже неку врсту двојног суверенитета над севером Косова уз присуство ЕУ. „Такав статус севера не би био условљен признањем Косова од стране Србије, али би омогућио несметане европске интеграције и Србије и Косова.”

Нисам чуо да је неко званичан ово коментарисао. Уместо тога Борко Стефановић се упушта у реторичко надгорњавање с немачком канцеларком. Тачно је, као што каже, да на северу Косова не постоје „паралелне институције” – све су српске. Као што је тачно да Меркелова тражи да се демонтирају и ставе под јурисдикцију Приштине, у складу с Ахтисаријевим планом.

И шта ћемо сада? Ништа. Обавештени смо о томе у августу. Прву пацку добили у децембру. Изгледа да стрпљиво чекамо на другу, у фебруару.

Све то личи на свесно опредељење, али нико неће да каже да је европско питање гурнуто под тепих – док не прођу избори. То што ће у међувремену проћи штошта друго, нема везе. Српска власт понаша се као да на располагању има све време овог света.

Одавде готово религиозно поручују да „не можемо да подривамо наш устав”. Није устав Библија. Најнормалније је променити га уколико је „прерастао” стварност. Уколико је, све с његовом романтичарски распојасаном преамбулом уписаном у несрећним годинама кохабитације ДС-а и ДСС-а, кочница европске будућности.

ДСС је на тему европских интеграција јасан и доследан: нећемо у ЕУ. Сасвим легитиман политички став. Бирачи Војислава Коштунице могу да буду поносни због доследности.

А ДС? Да би оствариле свој европски сан, демократе морају да изађу из сенке кохабитације. Њихово је да мењају политику која пред Европом није положила испит.

Пошто тога нема ни у назнакама, опет понављам: ништа од кандидатуре. Што је, такође, легитиман али по ДС опасан избор: озбиљно се крњи профил странке и „најпроевропскије владе” постоктобарске Србије. Чиме да се похвале Тадићеви бирачи?

Јавном сагласношћу председника и шефа дипломатије? Више нису у раскораку попут онога с јесени 2010. када је Тадић, одласком у Брисел и договором с баронесом Ештон, у последњи час спречио Јеремића да већ припремљеним предлогом српске резолуције поново крене у ратоборни поход против Запада.

Данас њих двојица делују као монолит. Чини се да се лакше окупљају у косовском Фронту одбијања него у европском Фронту прихватања.
Разноразна испитивања јавног мњења их у томе само храбре. Кажу та истраживања да чак 60 одсто грађана Србије мисли да се не треба учланити у ЕУ ако је Косово услов.

Ако је тачно, зар и то није резултат садашње политике? Из Коалиције за европску Србију нису ми пре три године говорили да им је циљ да Србију дотле доведу.

Плашим се да ће ситуација на северу Косова поново измаћи контроли. Не само зато што је контролишу они које власт не успева да контролише. Власт такође иде у заоштравање. Шта значи изјава министра за Космет Горана Богдановића да ће предстојећи избори бити расписани и у јужној српској покрајини? Прст у око онима од којих тражимо кандидатуру!

Волео бих да нисам у праву, али не верујем да они који се називају политичком елитом имају храбрости да подвуку црту и крену новим смером. Они позив да то учине тумаче као део страначке борбе, а не искреног покушаја да сви заједно изађемо из теснаца у који је Србија упала. Када се томе додају личне нетрпељивости, преокрет у врху је чиста теорија. Засад.