По Египту је политика „арапског пролећа” ухватила сву лепоту неизвесности, али и тамнију страну на којој разне силе – војне, финансијске, стране – иза сцене раде не би ли обликовале демократију у настанку.

Годину дана после револуције, 25. јануара, прича о Египту није о политици, попут мира са Израелом, економским реформама, положају жена у појачаном исламистичком амбијенту или о САД. То је прича о процесу, настанку система у коме се политичка моћ конфронтира на миран начин, о мноштву актера који су изашли из сенке како би обликовали политике, чак и националне вредности.

Као и свака револуција, и египатска је донела озбиљне протуберанце. Засад видљивије у политици, мање у друштву или привреди. Политичким системом данас доминирају три десничарске групације: владајући Врховни савет оружаних снага, умерено исламистичка Муслиманска браћа и радикално исламистички салафисти, следбеници вахабитске школе ислама.

Управо зато, добар део оних који су извели промену на Тргу Тахрир сматра да 25. јануара нема шта да се слави. Траже нову револуцију. Египат је подељен. Млади Тахрира не верују генералима, још мање исламистима.

Дотеривање и поправка прве револуције, или нова? Оба мишљења имају своје адвокате. На први поглед изгледа да су држава и револуција поново на две стране. Ипак, Египат никако није оно што је био пре годину дана. Нове странке, нова правила игре.

Левичарске и либералне групације, образована младеж и средња класа, носиоци револуције, тешко се мире са Египтом коме је и после 12 месеци војска на власти. Слабашно заступљени у новом сазиву парламента, активисти револуције махом су маргинализовани.

Покрет младих не само да је трн у оку владајућег Врховног савета оружаних снага, већ и исламских странака које контролишу чак 70 одсто парламента изабраног на првим слободним изборима.
Исламисти имају међутим све разлоге да славе. Партија слободе и правде, иза које стоје Муслиманска браћа, контролише 41 одсто новог парламента.

Браћа, чији су припадници били уочљиво одсутни током 18-дневне револуције, пажљиво избегавају критике војске, посебно током недавног бруталног удара на демонстранте, чиме само подгревају страхове да су спремни да деле власт са војницима.

Као и у Тунису раније, исламисти су нов феномен политичког живота. Највећи добитници „арапског пролећа”. Муслиманска браћа, до прошле године формално забрањена, уз много разлога сматрају да им је народ дао легитимитет да владају. Њима је друга револуција непотребна.
Да ли је раст исламиста незаустављив у земљи чија је турбулентна историја ипак очувала секуларне и либералне традиције? 

Представници 54 либералне, левичарске и радикалне партије и коалиције потписали су заједничку изјаву најављујући демонстрације широм земље како би се испунили кључни захтеви револуције, пре свега повлачење генерала са власти. Аутентични протагонисти револуције, која је 846 људи коштала живота, сматрају да су покрадени. Но, не би ово био први пут да револуција једе своју децу.

Пошто странке нису у стању да се договоре како да обележе јубилеј, извесно је да ће 25. јануар у Каиру бити дан неизвесности, а не славља, како би се очекивало. Што је потврда недоречености револуције.

Групе које критикују армију и њеног шефа, фелдмаршала Хусеина Тантавија који је две деценије био Мубараков министар одбране, сада кажу да не желе да чекају до 1. јула, што је рок да војници предају власт новом председнику. Траже да транзиција буде одмах, да се првом приликом власт преда председнику новог парламента. Муслиманска браћа су против.

Да ли ће војници испунити обећање и цивилима предати власт? Да ли ће армија, чије је противљење да прошлог јануара употреби силу онемогућило рушење старог режима, покушати да присвоји делове револуције?

Ћутећа већина Египћана, 40 одсто оних који нису гласали, „народ дивана“, како су названи јер им је највећи ангажман гледање телевизије, махом су уморни од бескрајних протеста који су обележавали протеклих 12 месеци. Усмерени су на свакодневни живот остављајући генералима да раде свој посао у земљи у којој су еполете традиционално високо уважаване. Навикнути на деценије власти под официрима, од Насера преко Садата до Мубарака, немају страх од војника.

Зато је и суђење Мубараку више него осетљиво. Египћани су, после револуције, доживели још један тренутак истине када су у августу посматрали како онемоћалог Мубарака на колицима уносе у каирску судницу. Тренутак је био историјски, без обзира на касније жучне дебате о озбиљности суђења.

Тешко да ће остарели „раис“ отићи у затвор, још мање да ће бити осуђен на смрт вешањем, како траже тужиоци, али револуција је тада доживела инфузију.

Готово спектакуларна победа исламиста, највећи легат египатске варијанте „арапског пролећа”, садржи међутим потенцијално експлозивне изазове.

После три деценије Мубаракове владавине, током којих су националном економијом доминирале државне фирме и бизнисмени са добрим везама у врховима корумпираног режима, еуфорија револуције разгорела је неумерени оптимизам.

Египат је сиромашна земља са 85 милиона становника. Привреда је у тешком стању. Незапосленост младих и даље је око 25 процената. Директне стране инвестиције пале су са 13 на осам милијарди долара. Девизне резерве су са 43 милијарде долара 2011. у овом јануару пале на 18 милијарди. Расподела је далеко од онога што су прижељкивали на Тахриру.

Безбедносна ситуација и даље је крхка, а чини се да апарат безбедности функционише само када се ослони на старе драконске законе ванредног стања, који су на снази од 1981. Штрајкови су све чешћи, а снаге реда се не устежу да употребе ватрено оружје.

Како ће се Браћа суочити са овим тешким легатом Мубаракове ере? Схватајући да то не могу сами, Иквани – како зову Браћу – траже сарадњу других. Не салафиста, већ либералних снага. При томе симптоматично одбијају да уђу у владу. Једноставно, не желе да се на било који начин везују за прелазну власт од које ретко ко очекује да ишта може да учини. За годину дана промењена су тројица министара финансија.

Но, годину дана после револуције, највећа брига Египћана скривена је у чињеници да нико још није представио јасну визију развоја. Ми барем знамо како пролазе земље без стратешке визије.
Критеријум успеха Египта и система који ствара мериће се одговорима на кључна питања која ми је у Каиру пре годину дана један младић лепо дефинисао: „Изабрани парламент који ме представља, председник кога су изабрали грађани, независно судство које ће штитити моја грађанска права и социоекономска политика која ме јача.“

На арапском се ове четири фразе лепо римују. Али, и у било ком језику оне су музика ушима сваког човека који цени слободно и демократско друштво.