Predlog Borisa Tadića da skupština donese rezoluciju o Srebrenici nelagodno je uzburkao Srbiju, mada se ispostavlja da užagrela debata nije posebna novost u svetu u kome se ljudi takođe veoma teško određuju prema zločinima koje su počinili pripadnici njihovog naroda.

Pokazuje se da zakone rata, međunarodne konvencije i definicije ratnih zločina nije lako primeniti jer su pripadnici raznih nacija više skloni osudi onoga što je urađeno njima dok ih hvata spazam kada treba da se suoče sa zlodelima izvršenim u njihovo ime.

Tako je i ovde. Možemo da zatvaramo oči koliko hoćemo, ali politička rasprava oko Srebrenice završava se kompromisom. Rezolucija o osudi najvećeg zločina počinjenog u Evropi posle Drugog svetskog rata ublažava se paralelnom rezolucijom o osudi svih zločina počinjenih nad Srbima.

Ovu drugu smo, ako smo hteli, mogli da donesemo ranije. Nismo, jer se vlast plašila da bi je „iz sveta” optužili za nacionalizam. Uplašili su se iako Srbija ima sva prava da osudi zločine nad pripadnicima njenog naroda.

Sada se vlast ponovo uplašila. Ovoga puta onog dela sopstvenog naroda (biće više biračkog tela) koji nije spreman na jednostrane poteze: kada se oni izvine nama, onda ćemo i mi njima. Tako će skupština istovremeno usvojiti dve rezolucije koje, nekako sam uveren, jedna drugu slabe.

Izraelce i Palestince ne muči takav problem. Iako su optuženi za ratne zločine tokom vojnih operacija u pojasu Gaze, ni jedni ni drugi uopšte ne razmišljaju o nekakvim rezolucijama osude. Konflikt traje. Nema prostora za samopreispitivanje.

Kako borba za slobodu, protiv okupacije, može da bude zločin, kažu Palestinci. Kako legitimna samoodbrana i akcije očuvanja bezbednosti države mogu da budu zločin, uvereni su Izraelci. Pokazuje se da ljudi – racionalno ili instinktivno – spas traže u formuli: bilo je žrtava ali ne i zločina jer kada su ciljevi borbe plemeniti onda tu nema zločina.

Nije obavezno da se takav pristup zasniva na okorelom makijavelizmu. Postoje situacije kada su optuženi za ratne zločine apsolutno uvereni ne samo da niko nema pravo da ih optužuje već i da su optužbe lažne. Fabrikovane kao zavera.

Mini-rat u Gazi započet je krajem 2008. i okončan 18. januara 2009. Izraelska armija udarila je na pojas kako bi radikalni palestinski Hamas nagnala da posle osam godina prekine stalne raketne napade na jug Izraela. Kada je pod pritiskom sveta primirje stupilo na snagu, više od 1.400 Palestinaca bilo je ubijeno, među njima stotine civila, kao i 13 Izraelaca.

Posle istrage UN koju je predvodio sudija Ričard Goldston, i analiza više međunarodnih humanitarnih organizacija, Izrael je optužen da je koristio prekomernu vojnu silu, zabranjenu municiju i da je bombardovao civilne ciljeve, uključujući zgradu parlamenta, bolnice i džamije.

Hamas je optužen i za ratne zločine zbog raketiranja civilnih ciljeva po Izraelu i zbog upotrebe civilnih objekata tokom kratkotrajnog ali razornog sukoba od koga se Gaza ni danas nije oporavila.

Većina Izraelaca i većina Palestinaca stala je iza svojih zvaničnika. Neke „greške” se priznaju, ali optužbe o ratnim zločinima se poriču. Ratni zločini važe samo za onu drugu stranu.

Zvanična izraelska vlast se mršti. Javnost je ogorčena na sudiju Goldstona. Cipi Livni, šef izraelske diplomatije u vreme operacija u Gazi, morala je ovog meseca da otkaže put za London jer joj je pretilo hapšenje. Iako je u 120 slučajeva otvorena istraga, odbačena je svaka mogućnost da su izraelski vojnici počinili ratne zločine.

Hamas je „pobedu” iskoristio da potpuno raščisti sa umerenim rivalskim Fatahom, da pokrene „kampanju vrlina” kako bi promovisao islamsku moralnost i da mobiliše hiljade mladih militanata. O ratnim zločinima ni reč.

Da bi ljudi mogli da se odrede prema zločinima, prvo moraju da znaju šta se zaista dogodilo. U Gazi, Izraelu iliSrbiji, svejedno. Tel Aviv nije mnogo bliži Gazi nego što je Beograd Srebrenici, ali ispostavlja se da je distanca za većinu ogromna.

Neki izraelski univerziteti zabranili su komemoraciju Gaze. Desničari optužuju humanitarne i nevladine organizacije za „rat” protiv Izraela. Hamas je organizovao preteće manifestacije na kojima se ponavljalo da „otpor nikada neće biti slomljen”.

I dok glavni rabin izraelske armije povodom godišnjice apeluje da prema Palestincima ne treba imati milosti i saosećanja – što za Jevreje ponavljaju ratoborne uleme koje po Gazi vode islamske propovedi petkom – liberalni intelektualci ili novinari pokreću svoj rat za istinu.

Prednjače Izraelci, što je razumljivo imajući u vidu vibrantnu demokratiju. „Više metaka, eksploziva, ubijanja dece i spaljivanja gradova neće uspeti da ućutka istoriju”, piše u „Ha’arecu” Oren Jiftahel, profesor političkih nauka sa univerziteta Ben Gurion u Negevu. Oslonac na arhaični cionizam kritikuje i ugledni izraelski istoričar Tom Segev.

U „kampanju istine” uključile su se i razne humanitarne organizacije. Poput grupe B’Tselem koja izraelsku javnost pokušava da upozna sa mnogo toga što svaki rat hoće da skriva. Javni komitet protiv torture u Izraelu, još jedna takva lokalna grupa, procenio je da su operacije u Gazi pokazale „značajnu promenu” u izraelskoj vojnoj doktrini koja je pravno i politički opasna i baca „moralnu ljagu” na izraelske građane.

Bivši sudija Vrhovnog suda Aharon Barak predlaže da vlada formira svoju komisiju da bi ispitala navode Goldstonovog izveštaja. Isti zahtev, ali upućen Hamasu, hrabro je uputila i grupa mladih Palestinaca iz Gaze.

„Moramo da pričamo jedni s drugima, ali mnogi su ovde uplašeni da razgovaraju sa Izraelcima. Biće optuženi da su špijuni”, čitam ispovest jedne mlade Palestinke.

Izdajnici, špijuni, strani plaćenici. Ne čini li se retorika poznata? Zar moram da podsećam do čega je dovela.

Otpor osudama sopstvenih zločina veoma je jak. Upravo zato je neophodna snažna, odlučna i hrabra kampanja da znamo istinu. Ovde i tamo. Istorija je mnogo puta pokazala da biti u manjini ne znači ne biti u pravu.

„Isterivanje istine” u sopstvenom narodu je vraški nepopularno. Nešto lakše ukoliko je vihor rata prošao – što je slučaj sa Srbijom, veoma teško ukoliko konflikt traje – što važi za Izraelce i Palestince.

Suočen sa pretnjom proiranskih radikalnih grupa iz pojasa Gaze i Libana, izraelska javnost se mnogo ne obazire na kritike koje stižu iz sveta. Ni Palestinci, koji decenijama pokušavaju da se oslobode izraelske okupacije i stvore sopstvenu državu. U konfliktnim vremenima ljudi se okupljaju oko svojih lidera.

Ovde je stvar drukčija. Ratovi su prošli. Izjava Stipe Mesića o Republici Srpskoj je smešna a ne opasna. Ovde neće biti novih rundi. Ovde je vreme za istinu. Ona glasi: Srbija je zarad sebe dužna da najoštrije osudi i izvini se zbog Srebrenice.

Pošto su me neki u prošlonedeljnim komentarima pitali da objasnim kakve veze ima Srbija sa ratom u Bosni i Srebrenicom podsetio bih na akademske teoretičare velikosrpstva, na političke inspiratore, na logističku podršku, novac i granate, pa i direktne angažmane. Odakle su stizali? Iz Beograda. Ako nije dovoljno, žao mi je. Taj monstruozni zločin nisu počinili Eskimi, već Srbi!

Podsetio bih šta na „Politikinom” sajtu piše izvesni Borisav: „Politikantska kaljuga Srbije koja se sapliće i na ovom pitanju puki je odraz pobrkanih osnovnih moralnih načela u dobrom delu društva, koja proizilaze iz spomenutih poluistina i zavaravanja, i tako se već godinama vrtimo u začaranom krugu”.

Izađimo iz začaranog kruga. I budimo sigurni: to jednog dana čeka i Izraelce i Palestince.