Предлог Бориса Тадића да скупштина донесе резолуцију о Сребреници нелагодно је узбуркао Србију, мада се испоставља да ужагрела дебата није посебна новост у свету у коме се људи такође веома тешко одређују према злочинима које су починили припадници њиховог народа.

Показује се да законе рата, међународне конвенције и дефиниције ратних злочина није лако применити јер су припадници разних нација више склони осуди онога што је урађено њима док их хвата спазам када треба да се суоче са злоделима извршеним у њихово име.

Тако je и овде. Можемо да затварамо очи колико хоћемо, али политичка расправа око Сребренице завршава се компромисом. Резолуција о осуди највећег злочина почињеног у Европи после Другог светског рата ублажава се паралелном резолуцијом о осуди свих злочина почињених над Србима.

Ову другу смо, ако смо хтели, могли да донесемо раније. Нисмо, јер се власт плашила да би је „из света” оптужили за национализам. Уплашили су се иако Србија има сва права да осуди злочине над припадницима њеног народа.

Сада се власт поново уплашила. Овога пута оног дела сопственог народа (биће више бирачког тела) који није спреман на једностране потезе: када се они извине нама, онда ћемо и ми њима. Тако ће скупштина истовремено усвојити две резолуције које, некако сам уверен, једна другу слабе.

Израелце и Палестинце не мучи такав проблем. Иако су оптужени за ратне злочине током војних операција у појасу Газе, ни једни ни други уопште не размишљају о некаквим резолуцијама осуде. Конфликт траје. Нема простора за самопреиспитивање.

Како борба за слободу, против окупације, може да буде злочин, кажу Палестинци. Како легитимна самоодбрана и акције очувања безбедности државе могу да буду злочин, уверени су Израелци. Показује се да људи – рационално или инстинктивно – спас траже у формули: било је жртава али не и злочина јер када су циљеви борбе племенити онда ту нема злочина.

Није обавезно да се такав приступ заснива на окорелом макијавелизму. Постоје ситуације када су оптужени за ратне злочине апсолутно уверени не само да нико нема право да их оптужује већ и да су оптужбе лажне. Фабриковане као завера.

Мини-рат у Гази започет је крајем 2008. и окончан 18. јануара 2009. Израелска армија ударила је на појас како би радикални палестински Хамас нагнала да после осам година прекине сталне ракетне нападе на југ Израела. Када је под притиском света примирје ступило на снагу, више од 1.400 Палестинаца било је убијено, међу њима стотине цивила, као и 13 Израелаца.

После истраге УН коју је предводио судија Ричард Голдстон, и анализа више међународних хуманитарних организација, Израел је оптужен да је користио прекомерну војну силу, забрањену муницију и да је бомбардовао цивилне циљеве, укључујући зграду парламента, болнице и џамије.

Хамас је оптужен и за ратне злочине због ракетирања цивилних циљева по Израелу и због употребе цивилних објеката током краткотрајног али разорног сукоба од кога се Газа ни данас није опоравила.

Већина Израелаца и већина Палестинаца стала је иза својих званичника. Неке „грешке” се признају, али оптужбе о ратним злочинима се поричу. Ратни злочини важе само за ону другу страну.

Званична израелска власт се мршти. Јавност је огорчена на судију Голдстона. Ципи Ливни, шеф израелске дипломатије у време операција у Гази, морала је овог месеца да откаже пут за Лондон јер јој је претило хапшење. Иако је у 120 случајева отворена истрага, одбачена је свака могућност да су израелски војници починили ратне злочине.

Хамас је „победу” искористио да потпуно рашчисти са умереним ривалским Фатахом, да покрене „кампању врлина” како би промовисао исламску моралност и да мобилише хиљаде младих милитаната. О ратним злочинима ни реч.

Да би људи могли да се одреде према злочинима, прво морају да знају шта се заиста догодило. У Гази, Израелу илиСрбији, свеједно. Тел Авив није много ближи Гази него што је Београд Сребреници, али испоставља се да је дистанца за већину огромна.

Неки израелски универзитети забранили су комеморацију Газе. Десничари оптужују хуманитарне и невладине организације за „рат” против Израела. Хамас је организовао претеће манифестације на којима се понављало да „отпор никада неће бити сломљен”.

И док главни рабин израелске армије поводом годишњице апелује да према Палестинцима не треба имати милости и саосећања – што за Јевреје понављају ратоборне улеме које по Гази воде исламске проповеди петком – либерални интелектуалци или новинари покрећу свој рат за истину.

Предњаче Израелци, што је разумљиво имајући у виду вибрантну демократију. „Више метака, експлозива, убијања деце и спаљивања градова неће успети да ућутка историју”, пише у „Ха’арецу” Орен Јифтахел, професор политичких наука са универзитета Бен Гурион у Негеву. Ослонац на архаични ционизам критикује и угледни израелски историчар Том Сегев.

У „кампању истине” укључиле су се и разне хуманитарне организације. Попут групе Б’Tселем која израелску јавност покушава да упозна са много тога што сваки рат хоће да скрива. Јавни комитет против тортуре у Израелу, још једна таква локална група, проценио је да су операције у Гази показале „значајну промену” у израелској војној доктрини која је правно и политички опасна и баца „моралну љагу” на израелске грађане.

Бивши судија Врховног суда Ахарон Барак предлаже да влада формира своју комисију да би испитала наводе Голдстоновог извештаја. Исти захтев, али упућен Хамасу, храбро је упутила и група младих Палестинаца из Газе.

„Морамо да причамо једни с другима, али многи су овде уплашени да разговарају са Израелцима. Биће оптужени да су шпијуни”, читам исповест једне младе Палестинке.

Издајници, шпијуни, страни плаћеници. Не чини ли се реторика позната? Зар морам да подсећам до чега је довела.

Отпор осудама сопствених злочина веома је јак. Управо зато је неопходна снажна, одлучна и храбра кампања да знамо истину. Овде и тамо. Историја је много пута показала да бити у мањини не значи не бити у праву.

„Истеривање истине” у сопственом народу је врашки непопуларно. Нешто лакше уколико је вихор рата прошао – што је случај са Србијом, веома тешко уколико конфликт траје – што важи за Израелце и Палестинце.

Суочен са претњом проиранских радикалних група из појаса Газе и Либана, израелска јавност се много не обазире на критике које стижу из света. Ни Палестинци, који деценијама покушавају да се ослободе израелске окупације и створе сопствену државу. У конфликтним временима људи се окупљају око својих лидера.

Овде је ствар друкчија. Ратови су прошли. Изјава Стипе Месића о Републици Српској је смешна а не опасна. Овде неће бити нових рунди. Овде је време за истину. Она гласи: Србија је зарад себе дужна да најоштрије осуди и извини се због Сребренице.

Пошто су ме неки у прошлонедељним коментарима питали да објасним какве везе има Србија са ратом у Босни и Сребреницом подсетио бих на академске теоретичаре великосрпства, на политичке инспираторе, на логистичку подршку, новац и гранате, па и директне ангажмане. Одакле су стизали? Из Београда. Ако није довољно, жао ми је. Тај монструозни злочин нису починили Ескими, већ Срби!

Подсетио бих шта на „Политикином” сајту пише извесни Борисав: „Политикантска каљуга Србије која се саплиће и на овом питању пуки је одраз побрканих основних моралних начела у добром делу друштва, која произилазе из споменутих полуистина и заваравања, и тако се већ годинама вртимо у зачараном кругу”.

Изађимо из зачараног круга. И будимо сигурни: то једног дана чека и Израелце и Палестинце.