Десетодневно путовање од Београда до Крагујевца 1834. године

Током тридесетих година 19. века највиша школска установа у Србији била је Велика школа у Крагујевцу, касније пресељена у Београд. По садашњим мерилима то би била средња школа, јер су је ђаци уписивали након четворогодишње основне школе и четири разреда ниже гимназије.

Школске 1834/35. године у Велику школу се уписује четрнаестогодишњи Сретен Л. Поповић, будући истакнути српски правник и књижевник. Превозно средство за пут од Београда до Крагујевца била су волујска кола, начињена само од дрвета, без иједног металног дела. Од јесењих киша путнике је штитила асура наткривена преко арњева од прућа. На младог Сретена ово путовање оставило је дубок утисак, па га је у својим зрелим годинама описао с пуно емоција и живих детаља. Кренуло се вероватно из центра тадашњег српског дела Београда, чија је главна улица била Дубровачка, данашња Краља Петра, у близини Саборне цркве. Путници су до Крагујевца ноћили у девет места: Теразије, Раковица, Рипањ, Раља, Сопот, Кораћица, Белосавци, Чумић и Сушица (сада део Крагујевца).

Најдубљи утисак на писца оставиле су почетне етапе пута. После најкраћег путовања до Теразија, он је посматрао добијање лоја, који је тада био најчешће коришћена јестива масноћа у градовима које су у то време држали Турци. У великим казанима куване су овце пресечене на пола, а истопљени лој сипан је у кожне мешине.

Друго преноћиште било је у Раковичкој механи, где су сви путници ноћили у једној просторији, дремајући у седећем положају на троношцима. Музичке аутомате замењивали су гуслари који су опевали српска јунаштва из старих времена. Испред механе било је мајстора колара за отклањање већих кварова. Ту се први пут могла видети и окачена сува сланина, која је у Београду била забрањена. Током ноћног одмора путника, теглеће животиње су се храниле шашом (кукурузовином), остављеном на њивама преко зиме, што би данас одговарало бесплатним пумпама за гориво на путу.

Након Авале, мали Сретен се дивио великим храстовим шумама по којима су се кретале многобројне свиње хранећи се жиром. На висовима близу Раље путници су видели оно о чему се само причало – точкове с лешевима убијених осуђеника, јавно изложених „до иструљенија”, што је био начин књаза Милоша за искорењивање лоповлука и хајдучије.

У то време сечењем стабала и вађењем пањева у Шумадији су стварани први колски путеви – крченици. Узвишице су скидане, а утолине насипане земљом, тако да кола не морају да ударају „час у грм, час у трн”. Сећајући се овог путовања након педесетак година писац потврђује да је Шумадија с правом добила то име „јер куд оком догледаш, ништа друго ниси могао видети него све само шуму... такав густиш од шуме, шипрага и чбунова да ниси могао змију за реп извући. А како ли је морало бити пре сто и више година када је Шумадија била једино уточиште од насилија турских после пропасти српске државе, где се турска нога није тако лако усудити смела да у срце Шумадије ступи иако је више стотина година сва Србија турска била”.

Како су се путници приближавали Крагујевцу, механе и гостионице биле су све лепше и удобније и опремљене намештајем из иностранства. Путници су чак могли спавати лежећи у одвојеним собама, оџаклијама. Тај комфор су доносили богати свињарски трговци са својих путовања која су досезала до северне Мађарске. При повратку трговци су доносили луксузне ствари, па чак и билијарски сто, али су понекад с њима у Србију стизале и господске болести, о којима писац није желео да прича. Своја сећања писац је закључио речима да се сада – почетком осамдесетих година 19. века – од Београда до Крагујевца може стићи само за дан и по добрим коњима.

Драган Станковић,
Београд