Влада Србије донела је одлуку о продаји дела државних акција у Телекому „Србијa”, па да мало прокоментаришемо овај важан посао.

Неки тврде да није требало продавати акције Телекома, јер послује добро. Не бих се сложио, пошто мислим да државна фирма може да доноси леп профит или случајно (тренутно добар менаџмент), или због предности коју му држава обезбеђује (као што је Телеком доскора имао монопол фиксне телефоније).

Мислим да би било бесмислено чекати да Телеком пропадне, па га онда продавати за мале паре и још кукати како нико неће да плати онолико колико мислимо да вреди. Другим речима, државне фирме баш треба продавати када су добре како би се за њих наплатило што више и како би постале још боље. Поред тога, Телеком је високо задужена фирма и потребан му је јак власник да га докапитализује, пошто Србија то није у стању.

Неки кажу да је разлог продаје предизборни тј. жеља да се народ подмити парама од продаје. Тако је, сећамо се, урадио и Милошевић 1997, када је продао половину тог истог Телекома. Али ономе ко верује да је приватизација добра ствар (тај сам), сам мотив и није толико важан.

Тврдња да у време светске кризе не треба продавати Телеком, а због ниске цене која се може постићи, није уверљив. Јер криза је доста блага и више не прети великим крахом, тако да чекање на нека знатно боља времена није реално.

Основни проблем са продајом је одлука да се понуди само 40 одсто капитала. Тиме се фаворизује Дојче телеком, смањује потенцијална конкуренција и смањује приход Србије од продаје. Ствар је лака: грчки ОТЕ, чији је највећи власник Дојче телеком, већ је власник 20 одсто нашег Телекома; када се на продају нуди 40 процената акција једини који могу да пређу магичну границу од 50 одсто која обезбеђује пуну контролу над српским Телекомом су Немци (20+40=60). Нико други не може стићи до контроле кроз куповину понуђених 40 одсто.

Ако је тако, а јесте, онда ће други потенцијални купци бити слабо или никако заинтересовани за учешће на тендеру, што ће смањити конкуренцију и оборити приватизациони приход. Србија ће на тај начин изгубити тзв. премију за преузимање, а што је повећана цена акције коју је инвеститор спреман да плати уколико му куповина доноси контролу над фирмом. Тај губитак може бити сто-двеста милиона евра, што никако није мало.

И тако, Србија ће фаворизовати Дојче телеком. Будући да не видим финансијске или техничке разлоге за такав приступ, узрок се може потражити на другој страни. На пример, разлог може бити неки договор иза сцене, о чијој природи свако има право да размишља.

Разлог може бити и политички. Ова влада јако пази на свој рејтинг, па можда жели да избегне пад популарности који би уследио после продаје већинског удела. Наиме, једно истраживање јавног мњења показало је да народ не гледа са одобравањем на продају Телекома странцима, па влада можда жели да ублажи одијум тиме што ће (сада) продати мањински пакет.

Без обзира на разлог, нема сумње да ће сиромашна Србија изгубити новац због нечега што са самим послом нема никакве везе, већ само са владом и њеним приватним приоритетима. Остаје нада да ће приватизациони саветник, поведен професионалним обзирима, утицати на промену ове одлуке.

И на крају, питање шта радити са парама од продаје. Брижни гласови јавности траже да се новац спасе од предизборног маркетинга и усмери у корисне намене, као што је инфраструктура. Наравно, политичари ће им номинално испунити жељу, па ће формирати фонд за инфраструктуру, али се тиме ништа не добија. Јер, прво, новац може индиректно бити потрошен на сасвим друге намене тако што ће се на другим местима смањити финансирање инфраструктуре, а паре преусмерити на предизборне намене. И друго, новац у буџету је под већим надзором него онај из фондова, тако да је формирање посебног фонда за владу згодан начин да се смањи парламентарна и свака друга контрола. А и не видим зашто су путеви важнији од школа или болница.

Верујем, значи, да је одлука о продаји Телекома добра, да треба продати више од половине акција и да би приход требало усмерити у буџет.

директор економских студија ЦЛДС-а