У последње време шири се један манир у вези са изградњом великих инфраструктурних објеката који није за похвалу. Праве се велике инвестиције, а без тендера, онако политичким договором, па рука руци.

Наиме, наше власти јако желе да реализују атрактивне инвестиционе подухвате (мостове, путеве, пруге...) како би задовољиле очекивања народа о напретку, али слабо успевају да нађу паре на комерцијалан начин: кредитом код озбиљне банке, издавањем обвезница на финансијском тржишту и давањем концесија.

Стога радо потежу за међудржавним споразумима, неко нам (Кинези, Руси) обезбеди паре из којих се гради оно што се жели. Наоко све је у реду. Обично су ти кредити чак финансијски повољнији него што би били на комерцијалном тржишту. Тако потпредседник Динкић рече, мада то још није уговорено, да ће мост преко Дунава код Земуна бити финансиран из кинеског кредита са три одсто камате и грејс периодом од три године.

Сличан посао прави се са Русима. У току су преговори око кредита и инфраструктурних пројеката који би из њега били финансирани. За сада немамо ближих детаља већ се ствар ради далеко од очију и стручне и опште јавности. Само ће нам бити саопштено о чему се неки министар договорио.

У чему је проблем? Проблем је у томе што се намена пара одређује онако на брзину, готово напамет, и што се цена извођења радова одређује договором, значи неконкурентским методом, а не тендером, како би требало. Погледајмо ближе.

Београд хоће да гради мост преко Дунава између Земуна и Борче. До сада нисам видео неку аргументовану анализу о потреби градње тог моста већ само визије архитекте Бобића о развоју банатског дела Београда. Будући да становништво Београда већ стагнира, мало је вероватно да нам треба насеље Нови Котеж величине Новог Београда. А и обилазница од новосадског ка зрењанинском путу нема превише смисла, пошто европски саобраћај може од Новог Сада скренути ка Зрењанину без проласка кроз Земун.

Хоћу рећи, спреман сам да се кладим да ће саобраћај новим мостом бити врло слаб у догледној будућности, а тиме велика инвестиција неоправдана. Шта ће Земунци у Котежу? Чак и да није тако, требало је направити дебелу студију о оправданости изградње моста и презентовати је јавности, на увид и дискусију. Не треба ићи на поверење, јер има нас који баш не верујемо у политичке скаске.

Помишљам да се није покушало са Европском инвестиционом банком, која финансира велике инфраструктурне пројекте, стога што је постојала бојазан да не би позитивно проценила оправданост градње моста. Јер лепо је имати тај мост, али постоје друге, ургентније потребе, као што је завршетак изградње те обилазнице која никако да се оконча.

Други проблем је избор извођача радова и установљавање цене моста. Прелиминарним споразумом одређено је да извођач буде кинеска фирма и да цена буде 170 милиона евра. Питање је да ли је цена разумна. Јер откад је света и века познато је да би такве пројекте требало дати на тендер, па нека такмичење одреди најбољег извођача и најнижу цену. Овако остаје места разумној сумњи да је цена превисока, пошто је то природно када се договарају две стране, и то обе политичке. (Нећу поменути корупцију.)

Нема сумње да ће слично бити и са руским кредитом. Намена ће се одредити наврат-нанос, можда погрешно, финансијски аспект ће бити повољан, али ће вероватно цена радова коју да руски извођач бити превисока и на тај начин ће се поништити врлине повољног финансијског аранжмана. Нажалост или на срећу, све је у цени. И брак је леп када није скуп. Када се, као са Русима, мешају љубав, политика и паре обично страдају паре. А неко лепо заради.

Остаје тугаљиво питање система јавних набавки у Србији. Зашто се мучити са тендерима за набавку оловака или пар компјутера или за кречење неколико канцеларија када се о огромним инвестицијама договара у затвореним круговима без видљиве анализе оправданости и без тендера.

директор економских студија ЦЛДС-а