Међународни монетарни фонд сматран је деценијама опасним жандаром који утерује страх у кости владама мање развијеног дела света, односно оних земаља које воде несолидну економску политику и имају муке са сопственим платним и буџетским билансима. ММФ је био ту да их доведе у ред и изведе на прави пут. Имао је своје рецепте, против којих су многи кукали, превасходно пацијенти, али га је подржавао развијени део света, онај који даје паре.

Техника ММФ-а била је једноставна: давао је новац онима којима је био потребан да закрпе рупе, али је тражио обавезе да се изведу реформе и нормализује макроекономска политика (обично смањење буџетског дефицита, корекција курса, замрзавање плата у јавном сектору итд).

Такав ММФ био је страх и трепет за владе жељне његових пара, али не и условљавања. Међутим, у последње време фонд је омекшао. То се јасно видело и на примеру Србије, када је почетком септембра прешао преко лоших резултата српске владе у вођењу економске политике, пристао на повећање буџетског дефицита без повећања пореза, прихватио декларативну најаву смањења запослености у јавном сектору, па чак дао наговештај да би се његова средства могла користити и за попуњавање буџетског дефицита Србије, што је раније било незамисливо.

Српска влада осетила је да је ММФ омекшао и понаша се у складу с тим. Ништа се није променило у њеној политици, а од најављеног великог смањења администрације очигледно неће бити ништа. Чак да би избегла и најмање болне резове влада се договара о кредиту са Русијом, што би додатно смањило утицај ММФ-а на српске послове.

О чему се ради, шта се то догађа са ММФ-ом? Мислим да се ради о два узрока његовој попустљивости. Прво, ММФ је променио економску теорију, тј. напустио једну које се придржавао од постанка и прихватио другу, која га жуља. Наиме, доскора је фонд заступао класичну, ортодоксну макроекономску политику умерености, штедње и инвестиција, док је сада, свакако под утицајем САД, прешао на противничку страну и почео да заговара фискалне стимулансе кејнзијанског типа. Значи, потрошња, подстицаји тражњи, штедња није важна...

Друго, ММФ је добио велике паре од развијеног света и задатак да спасава земље у развоју од опасне кризе, што је значило налог да не закера много са реформама и променама макроекономске политике већ да у њихове економије упумпа колико је потребно пара да се одржи поверење у финансијске системе и курсеве валута и тако избегне колапс. Парола је била: „Сада гасимо пожар, а после ћемо видети шта није ваљало и евентуално променити”.

И тако је фонд од опасног жандара постао мајка Тереза. Даје паре и фактички не тражи ништа, осим мало глуме о условима како би прикрио капитулацију пред грешним владама.

Не треба се, међутим, претерано радовати. Неће пуно воде протећи Дунавом, а глобална криза ће проћи, ММФ ће стати на ноге и поново постати онај стари – са оштрим зубима. И опет ће с њим бити муке.

директор економских студија ЦЛДС-а