У земљи Србији Међународни монетарни фонд суштински врши улогу министра финансија, као да домаћег немамо. Он је притиснуо владу да се промени Закон о буџетском систему, који је прописао формулу за израчунавање дозвољеног буџетског дефицита.

Он је натерао владу да скреше планиране расходе за 2011. годину на дозвољени ниво, иако су сви министри тврдо бранили своје буџете као несмањиве без грозних последица. ММФ је такође присилио владу да ипак пошаље у скупштину закон о пензијском осигурању, како би буџет приштедео на дужи рок. Све важне буџетске одлуке доносе се на притисак и уз непосредну интервенцију ММФ-а.

Ни у добро уређеној земљи буџетски поступак није једноставан, пошто сва министарства имају веће потребе него што им буџетом на крају припадне. Али озбиљан министар финансија уз одлучну подршку премијера обично лако изађе на крај са претеривањима колега.

У Србији, пак, буџетски послови иду знатно теже. Министри су и овде велике трошаџије и слабо се обазиру на буџетска ограничења. Мисле да је њихово да троше (еј, бирао их народ!), а да је посао министра финансија да нађе паре.

Ситуацију додатно погоршава чињеница да улазимо у предизборну годину, када треба државним парама (а чијим би друго?) подмитити ако не цео народ, а оно бар неке циљне групе. Развојна подстицајна средства ће се расподељивати према потребама Г17 плус, локални путеви ће се градити у складу са партијским обећањима бирачима (километар овде, два онде), плате и пензије ће се помало повећати, али у правом тренутку, сељацима ће се додати субвенције, радницима неких пропалих предузећа ће се и после пет или десет година давати плате... У буџету нема пара за све, али предизборни план може да успе ако се паметно распореди, наравно уз присуство ТВ камера.

Штавише, државно финансирање предизборне кампање владајуће коалиције увек је потребније када су резултати владе слабији. Успешна влада зна да су њени резултати видљиви, да народ осећа да живи све боље, па нема потребе баш да претерује. Али неуспешна влада, као што је ова, види да не ужива никакву популарност у народу и да је ризик губитка следећих избора реалан, па стога користи сва средства, и она на граници и преко границе дозвољеног, не би ли се одржала у седлу.

На буџетске послове негативно утиче и коалициони карактер владајуће већине, пошто свака странка вуче на своју страну (у корист својих министара). Док је у хомогеним владама релативно лако обуздати апетите појединих министара дотле се у коалиционим неслагањима врло лако преносе на политички терен (читај: уцене) и знатно теже решавају.

Буџетским тешкоћама Србије допринос даје и персонални аспект: двоје чланова владе који би требало да буду главна брана државном распикућству не поседују потребне особине. Министарка финансија је блага особа која не ужива ауторитет међу колегама министрима, па се на њене апеле слабо ко обазире. Ни премијер није боље среће: он се доживљава као отправник послова без политичке тежине и не може сам да изађе на крај ни са министрима из Демократске странке, а камоли са коалиционим.

И тако, у влади нема ко да пружи отпор превеликим финансијским апетитима министара. Нема домаћина, оног који брине да кућа не банкротира и који уме да удари шаком о сто када чељад почне да расипа.

И у таквој хаотичној, нездравој ситуацију појављује се ММФ да брани буџет. Његова условљавања (тј. уцене) имају политичку тежину и успевају бар донекле да обуздају потрошачке апетите и изгурају бар минимално разуман буџет. Тако је било и овог пута: буџет за 2011. скројен је после снажних притисака ММФ-а.

Остаје политички аспект целог посла. Са једне стране, притисак ММФ-а олакшава одлучивање о буџету, што помало парадоксално одговара свима: и трошаџијама, јер могу да кажу да су се борили за народне интересе, али да се против ММФ-а не може; и министарки финансија и премијеру, јер за њих завршава посао. Одговара и председнику републике, пошто би и он на крају морао да се умеша и мучно посредује.

Са друге стране, испада да Србија, односно њена власт, није у стању да се брине о најважнијим домаћим пословима, већ да је потребно да то чине странци, овог пута у облику ММФ-а као министарства финансија. То је жалосна чињеница, али је кривица домаћа. Зар нам је заиста потребан тутор?

директор економских студија ЦЛДС-а