Продаја „Телекома” ипак није успела: на тендер се пријавила само једна фирма, „Телеком Аустрија”, која је поднела готово неозбиљну понуду од 800-950 милиона евра, што је знатно ниже од минималне цене од 1,4 милијарде, колико је одредила Влада Србије за пакет од 51 одсто акција.

Овим се показало колико је неукусне пропаганде било претходних месеци када су нас надлежни и ненадлежи министри уверавали како међу светским телекомима влада велики интерес за овај наш, па ће утакмица међу њима бити оштра и, следствено, постигнута цена висока.

Нема сумње да је основни разлог неуспеха превисоко постављена минимална цена. Приватизациони саветник је проценио вредност целог „Телекома” на знатних 2,43 милијарде евра, а влада то повећала на 2,8 милијарди. То је последица погрешне калкулације владе, слично неуспесима код приватизације „Галенике” или „Јата”. Вероватно је на превисоку минималну цену утицала и политичка потреба владе да избегне пребацивања о распродаји државног капитала, мада би јој то следовало у сваком случају.

Да поменем три економска разлога за невелику атрактивност „Телекома”. Прво, Србија је сиромашна земља у кризи, па су дохоци становништва ниски, а тиме и укупан финансијски потенцијал посла. Друго, покривеност популације Србије мобилним телефонима је висока, кажу 135 СИМ картица на 100 грађана, па су изгледи за даљи брз раст скромни. И треће, нови већински власник би тешко спровео реструктурисање на основу смањења радне снаге, будући да би Република Србија била мањински власник са знатним пакетом акција, па тиме и важан фактор противљења отпуштању запослених.

Остаје нејасно шта је следећи корак владе. У медијима се већ спекулише да ће се влада упустити у преговоре са Аустријанцима, не би ли бар донекле повећали понуду. Разлог за то би била ургентна потреба владе за парама.

Међутим, по садашњем стању ствари нема дилеме: тендер је неуспешно окончан, јер није достигнута минимална цена од 1,4 милијарде евра, колико је сама влада одредила својим закључком од 23. децембра 2010. године. Влада, наравно, може да промени тај закључак и снизи минималну цену, али тек за следећи, нови тендер, а не за овај. Јер, када би, не дај боже, то сада учинила и повела преговоре са Аустријанцима, тиме би де факто нарушила тендер, то јест променила правила у време одигравања утакмице и преварила потенцијалне купце. Наиме, можда би неко други учествовао са понудом која би била виша од аустријске да је знао да ће влада бити „флексибилна” надоле. То би заиста било неозбиљно и не могу да верујем да ће се поћи тим путем.

Поред тога, премијер је пре само месец дана јасно изјавио да ће влада поништити тендер уколико се не постигне одређена минимална цена. Како је рекао: „Ако се нико по тој цени не појави на тендеру прогласићемо га неуспешним”. Иако у Србији политичари свашта причају, склон сам да ове Цветковићеве речи узмем озбиљно.

Остаје питање последица. Наиме, приватизација „Телекома” је предузета из два разлога. Прво, да би се учинио ефикаснијим. И друго, да би се намакле паре за буџет. Ово последње је доста ургентна ствар, пошто влада има прилично тешкоћа са покривањем буџетског дефицита. Јер, продаја државних обвезница, и динарских и девизних, не иде најбоље.

С друге стране, влада је последњих месеци, од министарке финансија до премијера, тврдила да Србија поседује финансијске резерве и да јој приходи од продаје „Телекома” нису неопходни за редовно финансирање. Ипак, то се може сматрати тактичким изјавама како би се народ умирио, а потенцијалним купцима сугерисало да не играју на финансијску слабост Србије. Можда је код првих реклама постигла циљ, али код других свакако није, што се види по резултатима тендера.

Излаз из ове ситуације влада може потражити у емисији девизних обвезница (Eurobonds) на светском финансијском тржишту, о чему се већ шушка. Више је проблема са овом идејом. Прво, кредитни рејтинг Србије је низак: он није инвестициони већ шпекулативни, што значи да озбиљни инвеститори не желе да улажу у српске обвезнице. Друго, каматне стопе би стога морале да буду високе, што би следећих година оптеретило већ ионако преоптерећен буџет, пошто дугове, на жалост, треба сервисирати.

Другу могућност финансирања мањка – повећање пореза – вероватно не треба узети у обзир пошто влада није спремна да у предизборној години повећава важније порезе (ПДВ и акцизе), будући да их становништво одмах осети.

Све у свему, пред владом је непријатна дилема: да ли поновити тендер, уз нижу минималну цену, што може однети остатке популарности ове владе, или кренути на издавање еврообвезница, што може бити скупо (али некој следећој влади) и што се такође може завршити неуспехом.

директор економских студија ЦЛДС-а