Uobičajena karakteristika balkanskog muškarca jeste ,,mačizam”, ili drugim (nešpanskim) rečima, preterano samoljublje i oduševljenost sopstvenom snagom i muškošću. U nedavnoj anketi, oko 50 odsto mladića priznalo je, ili se možda i hvalilo, da tuku svoje žene i devojke, i da su uopšte spremni za tuču kada se radi o odbrani sopstvenog obraza, časti i dostojanstva. Većina izgleda sebe vidi kao neku vrstu Zoro osvetnika ili možda Vinetua iz romana Karla Maja. Imaju, oni to tvrde, jednostavan kodeks ponašanja u kome je hrabrost jedna od najvažnijih vrlina.

Ali da li je ta slika zaista istinita? Ne ona koja se tiče prebijanja devojki i žena, jer to izgleda, nažalost, jeste tačno. Već sopstveno verovanje o hrabrosti. Da li se srpski muškarci empirijski odlikuju velikom hrabrošću, za razliku od žena kojima se, prema toj istoj anketi, takva vrlina ne pripisuje? Pre nego što pokušamo da odgovorimo na ovo pitanje, treba pogledati koja su, danas u Srbiji, zanimanja gde se zahteva najviše hrabrosti. Mislim da nema sumnje da se tu radi o sudstvu, koje je pod stalnim pritiskom kriminalaca kao i političara, istraživačkom novinarstvu (za koje važi isto što i za sudstvo) i javnim finansijama, gde se donose odluke sa ogromnim finansijskim posledicama i koje, naravno, mogu da ugroze ili pospeše nečije interese. Srbija tu nije bitno različita od drugih zemalja u tranziciji. I u Rusiji su ove tri profesije najrizičnije, i u njima se traži najveća hrabrost. Takođe, skoro redovno imamo priliku da čitamo o ubistvima sudija i ,,nezgodnih” novinara u mnogim zemljama sveta. Prema podacima ,,Novinara bez granica”, samo prošle godine u svetu je ubijeno 76 novinara. Čak i ne računajući područja u ratu (Avganistan, Pakistan, Irak i Palestina) taj broj je još uvek ogroman: 63.

Ono što se lako može primetiti jesteda su u Srbiji ove najrizičnije profesije u velikoj meri ,,feminizovane”. Posle upravo završenog izbora novih sudija objavljeno je da su dve trećine sudija u Srbiji žene. U Vrhovnom kasacionom sudu (koji je nasledio Vrhovni sud Srbije) 17 od 24 sudije su žene. Predsednik Vrhovnog kasacionog suda je žena; ministar pravde je takođe žena; republički javni tužilac isto tako. Radi se verovatno o tri najteža radna mesta u državi, za kojasupotrebnane samo znanje i veština već upravo ono što smo malopre pomenuli–hrabrost. Jer jasno je da u društvu kao što je srpsko, gde čak i kriminalci čijesu kazne postale pravosnažne još uvek iz zatvora kontrolišu, bilo svojim uticajem bilonovcem, jake kriminalne mreže, osoba na takvoj poziciji u sudstvu ili tužilaštvu jeste izložena ne samo svakodnevnom stresu i pretnjama već i stvarnoj opasnosti da bude fizički napadnuta ili ubijena. I,zaista, o takvim pretnjama upućenim predsednici Vrhovnog suda i ministarki pravde mogli smo da čitamo u medijima.

Slična je situacija sa novinarima koji se bave istraživačkim novinarstvom.I tu je, u slučaju nedavne televizijske serije o povezanosti različitih mafija i takozvanih navijača, osoba koja je seriju režirala takođe žena. Njusuti mafijašina najgori mogući način vređali, prećeno joj je (ili joj se još preti) ubistvom tako da je konačno morala da pristane i na policijsku zaštitu. Da li je taj posao moguće raditi bez velike hrabrosti?

U javnim finansijama, sadašnji ministar (opet žena) izložena je pritiscima ulice ili moćnih biznismena i političara. Iako u ovom slučaju, na sreću, još niko nije pretio i oduzimanjem života, jasno je da je mesto ministra finansija, u relativno siromašnoj državi usred svetske krize, i u zemlji gde su ogromne pare stečene na često nerazjašnjene načine, jedno od najtežih i najnezahvalnijih pozicija u politici. Ne prođe ni dan da jedna ili druga grupa ne ispostavlja svoje zahteve, sve to često uz sumnjičenje ministra da svoje odluke ne donosi na bazi onoga što je potrebno i stručnosti već da bi ugodio ,,nekim drugim” interesima.

Mislim da je najveća hrabrost potrebna u ove tri oblasti, ali postoje i mnoge druge koje su takođe kontroverzne i gde se osoba nalazi pod stalnim opravdanim ili neopravdanim pritiskom javnosti i na vetrometini različitih interesa i pritisaka. Takav je slučaj sa evropskim integracijama, resorom koji takođe vodi žena, ili predsednikom Skupštine Srbije (još jedna žena). Verujem da bi, da nije u svim tim oblastima toliko hrabrih žena, teško bilo naći adekvatne zamene.

I kada se onda vratimo na početak, i trezveno razmotrimo u čemu se ispoljava hrabrost, teško nam je da primetimo da u stvarnom životu zaista postoji balkanski ,,mačo”. Naprotiv, oni koji sebe vide kao najhrabrije, uglavnom tu ,,hrabrost” ispoljavaju kada u većoj grupi, i prigodno naoružani motkama i noževima, napadnu nenaoružanu osobu koja i ne sluti šta joj se sprema. I zato valja se upitati: da li je potrebnaveća hrabrost da se šipkom i palicom prebije neko slabiji od sebe ili da se bude spreman, u odbrani zakona i opštih principa, na sukob sa mafijom? I ko je onda zaista ,,mačo” u Srbiji na početku 21.veka?

Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir, Vašington