Живот често „удеси” ствари тако добро да се ни највештији, ни најимагинативнији аутор сличног никада не би досетио. Сада, управо у истом тренутку, две најмоћније државе света активно су укључене у борбу против слободе информација, иако су њихове идеологије управо опречне, и иако обе за себе тврде да су демократске. И у оба случаја борба се води против појединаца, људи који су„реметилачки” фактор, значи, оних који се боре за слободу информација и против тајновитости којом желе да буду окружене владајуће елите. Наравно, ради се о САД и Кини и њиховој тако различитој, а тако сличној, хајки на Џулијана Асанжа и Лија Сјаобоа.

„Злочин” Лија за који је у тамничен на 11 година у Кини, исматран, према кинеским властима, „обичним криминалцем” јесте што је написао да у Кини не постоји демократија и са неколико,,саучесника” издао проглас о демократском преображају Кине. Управо исто оно што су у седамдесетим годинама прошлог века ради ли источноевропски, па и наши, дисиденти. Лијева Повеља 08, издата на дан када је донета Међународна декларација о људским правима, свесно јепо дражавала чувену чехословачку Повељу 77. Наравно, и дисиденти су тада били управу као што је Лију управу сада. У исто време „демократски” режим је принуђен да забрањује приступ својих грађана неподобним сајтовима на Интернету, дао не могућава стране трагаче (као што је Гугл), да у међународним програмима за тамњује телевизијске екране када год се помену кинески дисиденти.

С друге стране света, појављује се Америка која је до пре само месец дана веровала да су Интернет и целокупна силе сија младих људи који су жељни информација и истине на њеној страни. Зар нису протести на Филипинима и у Ирану организовани први преко мобилних телефона, други преко твитера? Хилари Клинтон, пре мање од годину дана, у два говора, у Вашингтону и Пекингу, подржавала је слободу Интернета као начин да се „помогну људска права и о ствари већа јавност и контрола државе од стране њених грађана”. Данас се ти њени говори чине као не кахотимична пародија или сатира. На сва уста се причало о јавном раду власти, али изгледа да се та јавност односи само на друге, а не и на себе.

Наиме, показало се, као и обично, да батина има два краја. Интернет батином Американци су „ударали” недемократске режиме; сада се та батина окренула противњих. Они који су веровали да им интернетски ветар дува у леђа, сада су, одједном, постали највећи противници слободног протока информација. Асанжи,,Викиликс”изложени су правој лавини застрашивања. Није било довољно то што се електронски нападао сам сајт „Викиликса” већ је дошло и до политичких притисака на независне компаније да се сајт скине (што је коначно ,,Амазон” и учинио), затим да се онемогуће добровољни новчани прилози (што су ,,Пејпал” и ,,Виза” и учинили), и коначно, да се Асанж, на најбизарнији начин, стрпа у затвор. Треба приметити да се цела хајка одвија у атмосфери потпуне нелегалности, јер нико, па чак ни Стејт департмент, није званично оптужио Асанжа за било какво злодело. Како„Фајненшелтајмс” (свакако не лист левице) разумно пише, веома је тешко уопште видети шта се, на суду, Асанжу може приговорити. Ако је дошло до крађе тајних информација, ту крађу није организовао, нити извршио, Асанж. Он је само информације учинио доступним.

Бизарне оптужбе које долазе из Шведске подсећају на време Брежњева и Андропова када се на приговоре о недостатку демократије одговарало тако што су они који би то рекли, били лично нападани (већ по потреби) да су или шпијуни, или су напустили своју жену, или спавали са секретарицом. Не одговара се на оно што је Асанж обелоданио већ се он напада лично.

А оно што је Асанж открио показује нам дипломатију највеће силе која изгледа као да је састављена од новинара свих таблоида света. Велики број објављених депеша тиче се личних мана или склоности различитих диктатора, председника, њихових жена, министара, љубавница, мафијаша, трговаца оружјем и других „привлачних” личности. Тако у депеши од америчког амбасадора у Аргентини Хилари Клинтон тражи да јој се доставе подаци о гастроинтестиналним тегобама Нестора Киршнера (који је у међувремену умро од срчаног удара) и о томе да ли његова супруга (садашњи председник Аргентине) иде на психијатријске терапије. Лични су и записи са Блиског истока, Средње Азије, Француске и Русије. Мало где има анализе, размишљања о разлозима дате политике, дискусије културних или стратешких интереса дате земља, а да и не говоримо о потпуном одсуству анализе распореда политичких снага у парламентима или о студијама и деолошких опредељења посланика и гласача. Не, у дипломатском свету, ситуација је много једноставнија: основна је ствар колико који лидер жели да буде плаћен, да ли његова жена или љубавница жели да има стан у Паризу или Мајамију, да ли узима рекет, пије или се коцка. Свет се сузио: од идеологија и стратегије, постао је џунгла у којој се политичке одлуке једноставно купују и продају.

Можда све те депеше Стејт департмента заиста тачно одражавају свет у коме живимо и елиту која нама руководи. Сада када су и деологије и било какве вредности нестале, можда се заиста свака политика, свака одлука, своди само на питање чистог личног интереса. Тако је садашњи свет оправдао Стаљинов аксиом да „кадрови решавају све”. Што се бактати са улогом идеологије или парламента, када је лакше пронаћи какве су мане и склоности министра одбране или спољних послова? И заиста за овај нови свет, таблоидна дипломатија, каква нам се приказује у овим депешама, можда и јесте најадекватнија.

Две државе су кренуле у напад на најмоћнији и најдецентрализованији медиј који је икада постојао, медиј чије је самопостојање не компатибилно са било каквом контролом. Оне нам показују да се плаше Интернета и слободе коју је он омогућио милионима људи. Насрећу, мала је вероватноћа да ће победити.

гостујућипрофесор, ОлСоулсколеџ, Оксфорд