Mislim da niko nije primetio da je u poslednjem polufinalu Lige šampiona igralo petoro igrača iz bivše Jugoslavije (Stanković i Pandev za Inter, Olić i Pranjić za Bajern, Pjanić za Lion). Ako njima dodamo i dvojicu igrača Barselone sa roditeljskim poreklom iz bivše Jugoslavije (Ibrahimović i Bojan Krkić) imamo ukupno sedam igrača od oko pedesetak koliko je igralo na ove četiri utakmice. Kako god računali, to znači da je oko 10, ili više, odsto igrača četiri najbolja evropska kluba iz bivše SFRJ. A sada da postavimo pitanje: koliko je bilo igrača iz Italije, sadašnjeg prvaka sveta? Ukoliko se ne varam, nije bio nijedan (De Mikelis iz Bajerna je Argentinac).

Poenta ove statistike nije u tome da je južno-slovensko podneblje dobro tle za rađanje fudbalera, već da ukaže na jednostavnu činjenicu: došlo je do veoma jasnog podvajanja između reprezentativnog i klupskog uspeha. Razlozi za to su globalizacija, komercijalizacija i postojanje institucionalnog okvira oličenog u pravilima Fife. Da objasnim.

S jedne strane, na nivou fudbalskih klubova Evrope i sveta imamo sve veću koncentraciju novca i uspeha tako da samo sedam-osam velikih, što u stvari znači bogatih, evropskih klubova može da pretenduje na uspeh u Ligi šampiona. Slična je situacija i u najvećim evropskim prvenstvima: u Italiji, gde se sve vrti oko tri severna kluba, plus ponekad (kao sada) Roma, Engleskoj, gde vlada velika četvorka, i Španiji, u kojoj je monopol Barselone i Reala apsolutan tako da treći tim zaostaje za drugoplasiranim više od dvadeset bodova. Sve ovo je posledica skoro potpuno slobodnog tržišta radne snage gde se bilo koji fudbaler iz bilo koje zemlje može kupiti: potrebno je „samo” imati dovoljno novca. To, pak, znači da su bogati timovi postali neprikosnoveni. S druge strane, i upravo kao posledica globalizacije (što ću pokazati u daljem tekstu), dolazi do ujednačavanja kvaliteta nacionalnih reprezentacija.

Zašto je ono što se dešava danas u fudbalu važno? Ne samo zbog toga što raduje ili pogađa fudbalske navijače, već i zbog jednog mnogo jačeg razloga: fudbal je najglobalizovanije tržište radne snage na svetu. Prepreke da Kamerunac Eto zaigra u Italiji ili Španiji su zanemarljive u odnosu na prepreke koje bi neki Etoov zemljak, bilo da je fizički radnik ili doktor nauka, imao da se zaposli u bilo kojoj evropskoj zemlji. Zato je važno posmatrati šta se dešava u svetu fudbala kako bismo videli šta će se, možda, dešavati svuda oko nas ukoliko dođe do liberalizacije kretanja, ne samo robe i kapitala (kao sada), već i radne snage.

Elementarni ekonomski principi nam kazuju da bi slobodno kretanje rada dovelo do porasta svetskog društvenog proizvoda, pada svetskog siromaštva, i verovatno smanjenja jaza između prosečnog dohotka bogatih i siromašnih zemalja. Iako bi liberalizacija imala pretežno pozitivne efekte, ona se ne može, zbog poznatih političkih razloga, uskoro očekivati. Pritisak ka restriktivnijoj imigracionoj politici raste u SAD, gde je pre nekoliko nedelja u Arizoni policija dobila pravo da legitimiše ljude na ulici, što je u Americi pravi tabu, i da ih, ako nemaju potrebna dokumenta, repatrira. Slična je situacija i u EU, o čemu sam pisao u prošloj kolumni.

Ali i ako ostavimo po strani ove političke razloge, slobodno kretanje rada moglo bi, u nekim sferama, da dovede, kao danas u fudbalu, do povećanja nejednakosti i koncentracije talenta i uspeha. Recimo, spoj američke tehnologije, lakog dobijanja kredita i indijskih softveraša produbio bi jaz koji već postoji između tehnološki inovativne Kalifornije i recimo, Nemačke, a da ne govorimo o Balkanu ili Bliskom istoku. Doktori i medicinske sestre sa Jamajke ili Filipina bi se u još većem broju preselili u Zapadnu Evropu, Ameriku i zemlje bogate naftom. Možda niko ne bi ostao na Jamajci ili Filipinima da leči bolesne. Naravno, život bi se poboljšao za migrante kao i za njihovu decu, za potrošače u bogatim zemljama koji bi mogli da priušte usluge koje su danas dostupne samo najbogatijim, ali bi bilo i gubitnika: radnika u bogatim zemljama koji bi izgubili posao, kvalifikovanih lekara u siromašnim zemljama koji ne bi imali s kim da rade, niti koga da pitaju za savet.

Prema tome, globalizacija nam preko fudbala upućuje nedvosmislenu poruku: svakako, prosečni kvalitet fudbala (iliti, u opštem slučaju, prosečni dohodak sveta) povećao se, veći broj ljudi nego ikada uživa gledajući tu igru i navija za timove koje nikada uživo neće videti, ali klubovi iz malih i finansijski siromašnih zemalja ne mogu više ni da sanjaju da će se ikada takmičiti na ravnoj nozi sa onim iz bogatih država.

Takva pozitivno-negativno-pozitivna „šlag torta” se dalje komplikuje uvođenjem reprezentativnog fudbala. Ovde vidimo da je za ispoljavanje prednosti globalizacije potrebno imati i jasan opšti institucionalni okvir. Globalizacija je omogućila igračima iz malih liga da igrajući u velikim timovima i velikom ligama unaprede svoj talenat i daju ga, u trenucima kada igraju u reprezentativnom dresu, na „upotrebu” svojoj matičnoj zemlji. Nema sumnje da Vidić, Stanković ili Ivanović ne bi bili igrači kakvi su sada da su ostali da igraju u Srbiji. Na taj način se „odliv nogu” kompenzira: i matična zemlja od toga nešto dobija.

Možda bi zato na sličan način trebalo tretirati i „odliv mozgova” u eri globalizacije: zahtevom da se ili jedan deo primanja oporezuje ili jedan deo radnog staža provede u matičnoj zemlji. Ni to, kao ni ideju o slobodnom kretanju radne snage po celom svetu, nije lako zamisliti danas, ali mi se čini da slobodno kretanje rada, kada jednom dođe na dnevni red, mora biti povezano sa nekim globalnim mehanizmom kojim bi se deo dobiti migranata delio među onima koji su gubitnici: zaposlenim u konkurentskim delatnostima na Zapadu i stanovnicima zemalja iz kojih se radna snaga odliva.