Мислим да нико није приметио да је у последњем полуфиналу Лиге шампиона играло петоро играча из бивше Југославије (Станковић и Пандев за Интер, Олић и Прањић за Бајерн, Пјанић за Лион). Ако њима додамо и двојицу играча Барселоне са родитељским пореклом из бивше Југославије (Ибрахимовић и Бојан Кркић) имамо укупно седам играча од око педесетак колико је играло на ове четири утакмице. Како год рачунали, то значи да је око 10, или више, одсто играча четири најбоља европска клуба из бивше СФРЈ. А сада да поставимо питање: колико је било играча из Италије, садашњег првака света? Уколико се не варам, није био ниједан (Де Микелис из Бајерна је Аргентинац).

Поента ове статистике није у томе да је јужно-словенско поднебље добро тле за рађање фудбалера, већ да укаже на једноставну чињеницу: дошло је до веома јасног подвајања између репрезентативног и клупског успеха. Разлози за то су глобализација, комерцијализација и постојање институционалног оквира оличеног у правилима Фифе. Да објасним.

С једне стране, на нивоу фудбалских клубова Европе и света имамо све већу концентрацију новца и успеха тако да само седам-осам великих, што у ствари значи богатих, европских клубова може да претендује на успех у Лиги шампиона. Слична је ситуација и у највећим европским првенствима: у Италији, где се све врти око три северна клуба, плус понекад (као сада) Рома, Енглеској, где влада велика четворка, и Шпанији, у којој је монопол Барселоне и Реала апсолутан тако да трећи тим заостаје за другопласираним више од двадесет бодова. Све ово је последица скоро потпуно слободног тржишта радне снаге где се било који фудбалер из било које земље може купити: потребно је „само” имати довољно новца. То, пак, значи да су богати тимови постали неприкосновени. С друге стране, и управо као последица глобализације (што ћу показати у даљем тексту), долази до уједначавања квалитета националних репрезентација.

Зашто је оно што се дешава данас у фудбалу важно? Не само због тога што радује или погађа фудбалске навијаче, већ и због једног много јачег разлога: фудбал је најглобализованије тржиште радне снаге на свету. Препреке да Камерунац Ето заигра у Италији или Шпанији су занемарљиве у односу на препреке које би неки Етоов земљак, било да је физички радник или доктор наука, имао да се запосли у било којој европској земљи. Зато је важно посматрати шта се дешава у свету фудбала како бисмо видели шта ће се, можда, дешавати свуда око нас уколико дође до либерализације кретања, не само робе и капитала (као сада), већ и радне снаге.

Елементарни економски принципи нам казују да би слободно кретање рада довело до пораста светског друштвеног производа, пада светског сиромаштва, и вероватно смањења јаза између просечног дохотка богатих и сиромашних земаља. Иако би либерализација имала претежно позитивне ефекте, она се не може, због познатих политичких разлога, ускоро очекивати. Притисак ка рестриктивнијој имиграционој политици расте у САД, где је пре неколико недеља у Аризони полиција добила право да легитимише људе на улици, што је у Америци прави табу, и да их, ако немају потребна документа, репатрира. Слична је ситуација и у ЕУ, о чему сам писао у прошлој колумни.

Али и ако оставимо по страни ове политичке разлоге, слободно кретање рада могло би, у неким сферама, да доведе, као данас у фудбалу, до повећања неједнакости и концентрације талента и успеха. Рецимо, спој америчке технологије, лаког добијања кредита и индијских софтвераша продубио би јаз који већ постоји између технолошки иновативне Калифорније и рецимо, Немачке, а да не говоримо о Балкану или Блиском истоку. Доктори и медицинске сестре са Јамајке или Филипина би се у још већем броју преселили у Западну Европу, Америку и земље богате нафтом. Можда нико не би остао на Јамајци или Филипинима да лечи болесне. Наравно, живот би се побољшао за мигранте као и за њихову децу, за потрошаче у богатим земљама који би могли да приуште услуге које су данас доступне само најбогатијим, али би било и губитника: радника у богатим земљама који би изгубили посао, квалификованих лекара у сиромашним земљама који не би имали с ким да раде, нити кога да питају за савет.

Према томе, глобализација нам преко фудбала упућује недвосмислену поруку: свакако, просечни квалитет фудбала (илити, у општем случају, просечни доходак света) повећао се, већи број људи него икада ужива гледајући ту игру и навија за тимове које никада уживо неће видети, али клубови из малих и финансијски сиромашних земаља не могу више ни да сањају да ће се икада такмичити на равној нози са оним из богатих држава.

Таква позитивно-негативно-позитивна „шлаг торта” се даље компликује увођењем репрезентативног фудбала. Овде видимо да је за испољавање предности глобализације потребно имати и јасан општи институционални оквир. Глобализација је омогућила играчима из малих лига да играјући у великим тимовима и великом лигама унапреде свој таленат и дају га, у тренуцима када играју у репрезентативном дресу, на „употребу” својој матичној земљи. Нема сумње да Видић, Станковић или Ивановић не би били играчи какви су сада да су остали да играју у Србији. На тај начин се „одлив ногу” компензира: и матична земља од тога нешто добија.

Можда би зато на сличан начин требало третирати и „одлив мозгова” у ери глобализације: захтевом да се или један део примања опорезује или један део радног стажа проведе у матичној земљи. Ни то, као ни идеју о слободном кретању радне снаге по целом свету, није лако замислити данас, али ми се чини да слободно кретање рада, када једном дође на дневни ред, мора бити повезано са неким глобалним механизмом којим би се део добити миграната делио међу онима који су губитници: запосленим у конкурентским делатностима на Западу и становницима земаља из којих се радна снага одлива.