Пре неколико седмица шпански,,Паис”, један од водећих дневних листова у свету, организовао је прославу поводом 35-годишњице свог излажења. ,,Паис” је почео да се појављујеу данима шпанске ,,транзиције” од Франкове диктатуре ка демократији, и у току целог овог периода остао је на позицијама демократског левог центра. Овај дневник можда најбоље одражава период невероватне трансформације шпанског друштва од диктатуре до једне од најтолерантнијих демократија у свету; од земље емиграната до земље у којој странцичине 12 одсто становништва; од средњеразвијене и у неким аспектима неразвијене до богате земље са изврсним железничким саобраћајем и првокласним аутострадама.

На свечаности, којој су у исказу привржености демократији и толеранцији присуствовали сви шпански премијери, и левице и деснице, од почетка транзиције до данас, тон је био славодобитан и самозадовољан. Оде демократији и трансформацији Шпаније нису биле претеране, али су помало и ,,парале уши” подсећајући на формалистичке декларације о важности демократије какве се често могу чути у Америци на прославама 4. јула. Помислио сам да би, сем Пољске, Чешке,или можда балтичких земаља, тешко било замислити овако оптимистички интонирану прославу демократије у Источној Европи. Разлог је једноставан: демократија је добра ствар и има разлога за славље, али само уколико иде заједно са привредним развојем и већим дохотком. И у томе је Шпанија била веома успешна.

Али само десетак дана после ове прославе и уочи локалних и регионалних избора у Шпанији, хиљаде младих почело је са протестним окупљањима на главним трговима шпанских градова. Највећа окупљања, која су привукла пажњу свих светских медија, дешавају се управо на централном тргу у Мадриду, само километар далеко од централе ,,Паиса” и дворане у којој је одржана славодобитна манифестација. Незадовољство младих не лежи само у чињеници да је међу њима стопа незапослености 40 одсто, да већина запослених има несигурна радна места (раде по уговору), већ се проширила и на демократски систем. За разлику од похвала које смо чули на прослави ,,Паиса”, сада су тонови били битно другачији: демократија, каква је у стварности, занемарује мишљења и интересе великог дела становништва које једноставно више у процесу и не учествује; све политичке странке, без обзира на назив, понашају се исто; права моћ лежи у рукама крупног капитала и банкара који финансирају политичке партије, а не у рукама ,,народа”. Све су то критике које би, дословно, могли да чујемо сваког дана од младих у Србији и целој Источној Европи. Значи, рекло би се, са демократијом заиста нешто није у реду—и како је један од главних слогана младежи гласио ,,Права демократија–одмах!”—оваква ,,партократија” и ,,банкократија” захтева крупне поправке.

Али док су млади нападали садашњи ,,систем” са левице, десница, која је, управо због економске кризе и незапослености,за коју окривљује садашњу социјалистичку владу, очекивала велику победу на изборима, одговорила је својим слоганом, објављеним на првој страници њима блиских новина на сам дан избора: ,,Права демократија—данас”. Одговор је био јасан: ако хоћете да се и ваш глас чује и верујете да вас има пуно, ово је тренутак, изађите са својим идејама на изборе.

Пуно младих није изашло на изборе и ти неизражени гласови који би претегли тас у корист социјалиста, сада су донели огромну победу десници. Запатерова влада је на издисају,а могући су и превремени општи избори. И овде је онда дошла до изражаја слабост позиције младих демонстраната који на својим плакатима нису узимали за пример некадашње шездесетосмаше (на које ми личе) већ демонстрације у Каиру и Тунису. Али демонстрације у Каиру и Тунису имале су јасан циљ: одлазак диктатура и увођење општег права гласа, вишепартијског система, и слободе говора и удруживања. Демонстранти су знали шта желе, и на крају су победили и у Каиру и у Тунису. Али демонстранти у Мадриду нису били у стању да тачно кажу шта желе: свакако, желе бољу демократију, али шта конкретно то значи? Свакако, желе мању корумпираност ,,система”, али то сви желе.Како то постићи јесте проблем. Када су коначно уобличили својих 18 теза, сем можда две (о промени изборног система и начину финансирања странака) сви остали захтеви били су толико уопштени, без тачног ,,адресанта” или начина на који ствари треба побољшати да су у суштини били беспредметни.

И пошто се права демократија показала на дан избора и десница однела победу, те се захтеви демонстраната показали тако општи и нејасни, демонстрацијесу се претворилеу фијесту, општенародно весеље на централном градском тргу, где се дискутује, прича, пије пиво, пуши марихуана, слуша џез и рок по цео дан и ноћ. У три сата после поноћи трг је препун младих који уживају као што обично уживају на било ком рок фестивалу. Љубав цвета. И то је одлично, једино што нема никакве везе са политиком.

И док су неки млађани говорници ватрено говорили о ,,систему”, на ободним деловима трга, стварно сиромашни људи појавили су се да продају пиво или цигарете, да зараде по који евро. И тако испаде да је она старија генерација, на свечаности у ,,Паису”, била заиста у праву –иако када човек гледа ову младеж, лепо расположену, љубазну и пристојну, у односу на оне већ одебљале и добро ситуиране демократске буржује,некако се ломи између симпатије и разума. Али двадесети век нас је научио да срцу не верујемо.

гостујући професор на Универзитету Карлос Трећиу Мадриду