Nisam uopšte imao nameru da pišem o burnim šezdesetim. Odlučio sam da to uradim kada sam, istog dana, pročitao da se u Beogradu sprema premijera novog izdanja čuvenog mjuzikla „Kosa“ i kada sam, u tekstu o 75.godišnjici „Nedeljnih informativnih novina“, pročitao kritiku upućenu tadašnjem uredniku NIN-a koji je 1968. godine oštro napadao studentski pokret. Tada sam sebi postavio pitanje: šta, sa ove distance od više od 40 godina, možemo reći o tadašnjem studentskom pokretu: o njegovoj internoj ideološkoj konzistentnosti i o njegovim istorijskim rezultatima.

Prvo je potrebno reći da je studentski pokret u Jugoslaviji (a on je uglavnom bio koncentrisan u Beogradu) imao sličnosti i razlike sa studentskim pokretima na Zapadu. Na Zapadu je studentski pokret bio pokret levice protiv kapitalističkog sistema. U Jugoslaviji smo imali socijalizam, ali je pokret, i pored toga, bio ideološko levičarski. Drugim rečima, ideologije jugoslovenskog i zapadnog studentskog pokreta bile su slične, ali su „objektivne okolnosti“ u kojima su oni delovali bile veoma različite.

Studentski pokret je imao dve ideološke odrednice. U političkom smislu on je kritikovao tadašnji jugoslovenski socijalizam kao nedemokratski poredak i zalagao se za demokratizaciju koja ne bi bila višepartijska, već „bespartijska“. Našao je svoju inspiraciju u Marksovim spisima iz 1848. (tzv. mladi Marks). U ekonomskom smislu, pokret je takođe kritikovao jugoslovenski sistem, i naročito privrednu reformu iz 1965, kao otklon od „pravog socijalizma“. Ekonomska kritika je bila levičarska: odbacivala je bilo kakvo privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju (koje je stidljivo bilo dozvoljeno reformom iz 1965), i zalagala se za „pravo“ radničko samoupravljanje (smatralo se da je tadašnje titovsko samoupravljanje bilo izvitopereno velikim uticajem partije). Oba dela programa deluju, iz sadašnje perspektive, u isto vreme i naivno i pogrešno. Bespartijska demokratija nikada nije postojala i mala je verovatnoća da će ikada i postojati. Kada se o njoj govorilo, to je uvek bio paravan iza koga je političko organizovanje bilo zabranjeno da bi neka grupa držala vlast pod svojom kontrolom. Suprotstavljanje privatnom vlasništvu, kako su to i državni i samoupravni socijalizam pokazali, bilo je upravo recept za ekonomski neuspeh. Znači, oba dela studentskog programa bila su pogrešna.

Kakvi su bili politički i ekonomski rezultati šezdesetosmaša? I ovde valja uporediti situaciju sa Zapadom. Sve što je u prethodnom pasusu rečeno za jugoslovenski studentski pokret, važi i za zapadni. Ali što se socijalnih promena tiče (demokratizacija kulture, smanjivanje socijalnog jaza između klasa, neformalniji odnosi između ljudi), u tome su zapadni šezdesetosmaši bili uspešni. Takvi efekti su primetni i kod nas, iako je teško razlučiti da li je taj „slobodniji“ duh ponašanja proizvod studentskih zbivanja u Srbiji ili je rezultat opšteg svetskog trenda.

Na ekonomskom planu, međutim, studentski pokret je proizveo upravo suprotne efekte od onih koji se čine poželjnim. Napadajući samoupravni socijalizam sa levice,i to u vreme ekonomske reforme, on je titoističkoj garnituri poslao jasnu poruku koju su oni dobro shvatili: svaka ekonomska liberalizacija vodi zahtevima za političku liberalizaciju. Zato je ekonomska reforma već ranih sedamdesetih bila okončana. Smanjen je značaj privatnog sektora i prešlo se na „samoupravno dogovaranje i sporazumevanje“ koje je Jugoslaviju uvelo u period „zlatnih sedamdesetih“ samo zahvaljujući ogromnom prilivu kredita sa Zapada. Drugim rečima, jedina šansa da Jugoslavija dođe do održivog ekonomskog sistema, koja se otvorila zahvaljujući reformi iz 1965, bila je napuštena. Te su godine bile poslednja prilika da se „uhvati voz“ za moderno evropsko društvo. Primer za to je Španija koja se upravo tada počela transformisati od ekonomski autarhične u savremenu privredu. Kod nas je ta šansa izgubljena, između ostalog, i zbog studentskih protesta. Ja ne mogu da tvrdim da su oni ključno doprineli tome, ali je „doprinos“ studentskog pokreta toj negativnoj promeni nedvosmislen.

U političkom smislu, takođe, studentski pokret je bio promašaj: umesto liberalizacije režima, došlo je do povećanog dogmatizma, još značajnije kontrole društva od strane SKJ, i negativne selekcije kadrova unutar partije. Intenziviralo se čišćenje „svih neprijateljskih elementa iz naših redova“ tako da su upravo oni koji su mogli da dovedu do pretvaranja Saveza komunista u modernu socijaldemokratsku partiju bili izbačeni. Ostali su većinom karijeristi i potpuno ideološki neobrazovani ljudi. Zato i nije čudno što su se dvadeset godina kasnije svi republički savezi komunista pretvorili u ekspoziture nacionalističkih partija.

Jedini pozitivni efekat studentskog pokreta možemo naći u činjenici da je svojim idealizmom privukao jedan broj ljudi, da bi zatim, kada je došlo do oštre represije nad studentima, oni uvideli diktatorski karakter Titovog režima kao i svih sličnih jednopartijskih oligarhija. U tom smislu, represija je možda dovela do otrežnjenja i shvatanja da je višepartijska demokratija sistem u kome je takva besomučna represija nezamisliva. Na taj način pokret je – možda– imao izvestan dalekosežni efekat na demokratizaciju Jugoslavije i konačno Srbije na koju je trebalo čekati skoro trideset godina.

I pored simpatija za mladost i pobunu mladih (o kojoj veoma afirmativno govore reditelji postavke nove „Kose“), potrebno je razlučiti „domen srca“ i „domen razuma“. Ma kako nam se pobuna mladih dopadala u apstraktnom smislu, trezvena analiza ideologije kao i rezultata tadašnje pobune pokazuje nam da je ona bila pogrešna. Nečije iskreno uverenje nije i dovoljan razlog da se društvo reorganizuje u skladu sa takvim uverenjem. Imamo upravo dovoljno istorijskih primera da su najveći ideali proizveli najveće tiranije. Potrebno je da se dokaže da su takvi ideali razumni i da zaista mogu da proizvedu bolje društvo. Ideali koje su branili studenti te daleke 1968. nisu to mogli da učine –i proizveli su efekte koji su upravo bili suprotni od onih željenih.

Karnegijeva zadužbinaza međunarodni mir, Vašington