I ovoga puta događaji su mi, nažalost, nametnuli temu. Kažem na žalost, jer se tema tiče smrti Mihajla Mihajlova, jednog od prvih jugoslovenskih disidenata. Ali tema nije samo nestanak čoveka, čiji će nam jasni moralni stavovi nedostajati u godinama koje dolaze već se tiče i nekadašnje jugoslovenske intelektualne scene i njenog uticaja na ono što imamo danas.

U jednom od nedopustivo retkih članaka o smrti Mihajla Mihajlova rečeno je da je on bio (zajedno sa Milovanom Đilasom) jedini pravi jugoslovenski demokratski disident. I ma kako to na prvi pogled zvučalo čudno, to jeste tačno. Taj iskaz takođe predstavlja, posredno, i ogromnu kritiku jugoslovenske intelektualne scene od šezdesetih do devedesetih godina prošlog veka. Štaviše, njegova implikacija jeste da je upravo opoziciona (opoziciona u odnosu na titoizam) intelektualna elita na prostorima bivše SFRJ dala idejnu osnovu za krvave međunacionalne sukobe i ratove u devedesetim godinama.

Mihajlo Mihajlov se držao visokih principa koje je zacrtao Andrej Saharov. Oni su bili sledeći: odbrana ljudskih prava svih (gde je ključni akcenat, u etničko-mešovitim sredinama, upravo na reči ,,svih”), lična nezainteresovanost za političku karijeru, nepotkupljivost u odnosu prema vladarima, i beskompromisno insistiranje na tome da se komunističke vlasti pridržavaju ustava i zakona koje su same proklamovale. Ti principi omogućili su ličnostima koje su ih se držale da postanu moralni i intelektualni autoriteti i otuda i trn u oku komunističkih vlasti. Oni drugi ,,disidenti” bili su neretko spremni da sa vlastima postižu otvorene ili prećutne dogovore. Vlastodršci su ih kooptirali bilo igrajući na ,,nacionalnu kartu” bilona ,,kartu” lične surevnjivosti i želje za vlašću.

Mislim da je, za analizu tadašnjeg disidentskog pokreta u Jugoslaviji i njegovih kasnijih reperkusija u ratnim godinama, dovoljno posmatrati pristup Mihajla Mihajlova dvema stvarima: odbrani ljudskih prava ,,svih”, i insistiranju na poštovanju zakona koje su same vlasti donele. Ovo prvo je ključno. Mihajlov je branio lična prava i onih sa kojima se slagao i onih sa kojima se razilazio u svemu; i komunista i antikomunista (dokle god oni sopstvena uverenja ne nameću silom drugima); i Srba, i Hrvata, i Albanaca i svih ostalih nacija i religija na teritoriji bivše Jugoslavije. Kod većine ostalih tada poznatih disidenata, od Dobrice Ćosića i njegovih prijatelja u Akademiji nauka u Srbiji, Tuđmana i Parage u Hrvatskoj, Šešelja i Izetbegovića u Bosni, do Adema Demaćija na Kosovu, odbrana ljudskih prava je uvek imala jednu iščašenu dimenziju. Naime, sukob sa vlastima je uvek bio prvobitno u tome što ,,mi” (Srbi, Hrvati, Slovenci, Muslimani, Albanci) nemamo dovoljno ljudskih prava, a drugi ih imaju, čak i suviše. Osnovna linija ,,napada” je bila: ljudska prava prvo za ,,nas”, a za druge ćemo kasnije videti. Svakako, demokratija je tu uvek figurirala, ali uglavnom verbalno, kao ukras. Odbranom demokratskih prava i za sve druge, ili samim mehanizmom funkcionisanja demokratije (kako bi ona mogla sve te različite interese i ,,svetonazore” pomiriti), malo ko se od disidenata bavio, jer se smatralo da će se, kada se nacionalno pitanje uredi onako kako oni smatraju da treba, demokratija jednostavno urediti sama od sebe. Za Srbe je to bilo lako, jer naravno, imaju demokratsku tradiciju od 1903. do 1914. godine. Za Hrvate, takođe, jer imaju ,,tisućogodišnju” zapadnu kulturu. Za Muslimane, jer je to još Islam pre 14 vekova sredio. Zato nije ni čudno – upravo jer se pitanje ljudskih prava za ,,sve” ostavljalo po strani – da je većina antikomunističkih ,,disidenata” krenula putem ideologije ,,krvi i tla” devedesetih godina. Neki su organizovali odrede za etničko čišćenje, drugi postajali predsednici međusobno zakrvljenih država, tako da smo u jednom trenutku mogli da posmatramo izvanredan spektakl: tri bivša disidenta, od kojih su dvojica tamnovali pod Titom, u istom trenutku su bili predsednici tri najveće bivše republike SFRJ (Srbije, Hrvatske i Bosne), koje su, kao u hobsovskom svetu, ratovale jedna protiv druge. Eto, upravo zbog toga je Mihajlo Mihajlov bio jedini, ili jedan među retkim, demokratski disident.

U kratkim osvrtima na Mihajlovljev život ne pominje se njegova ideja iz sredine šezdesetih godina o formiranju višepartijskog sistema u Jugoslaviji, to jest o kraju političkog monopola SKJ. Prema toj ideji, tadašnji Socijalistički savez pretvorio bi se u socijalističku partiju i tako bi bio stvoren dvopartijski sistem. Sa napuštanjem diktature jedne partije i ekonomskom reformom, Jugoslavija je tada, sredinom šezdesetih, imala šansu da se transformiše u normalnu demokratsku zemlju. Ta šansa je propuštena.

Odlazak Mihajla Mihajlova ne predstavlja samo odlazak jedinog, već i poslednjeg, disidenta. Disidenti su bili, kako je Mihajlov pisao, specifična (anti)komunistička pojava.

Njihovo postojanje bilo je moguće upravo zahvaljujući tome što je komunizam u poststaljinističkomperiodu prestao da bude totalitarna diktatura i što su njegovi ideološki koreni bili u prosvetiteljskim ideologijama 18. veka. Zbog toga komunizam nikada zvanično, niti ideološki, nije mogao, za razliku od fašizma i nacionalizma, da negira vrednosti demokratije (narodne kontrole javnih poslova) kao takve. Insistiranje disidenata na jazu između proklamovanih načela i stvarnosti, kao i njihov hrabar, otvoren i nenasilan otpor, bilo je ono što je najviše uznemiravalo tadašnje vlastodršce i što je konačno dovelo do pada sistema. Demokratije, zbog same prirode smenjivosti vlasti i postojanja slobode izražavanja, nemaju disidente. Ali imaju moralne autoritete. Nažalost, moralnih autoriteta danas kod nas nema ništa više nego što je pravih disidenta bilo nekada.