И овога пута догађаји су ми, нажалост, наметнули тему. Кажем на жалост, јер се тема тиче смрти Михајла Михајлова, једног од првих југословенских дисидената. Али тема није само нестанак човека, чији ће нам јасни морални ставови недостајати у годинама које долазе већ се тиче и некадашње југословенске интелектуалне сцене и њеног утицаја на оно што имамо данас.

У једном од недопустиво ретких чланака о смрти Михајла Михајлова речено је да је он био (заједно са Милованом Ђиласом) једини прави југословенски демократски дисидент. И ма како то на први поглед звучало чудно, то јесте тачно. Тај исказ такође представља, посредно, и огромну критику југословенске интелектуалне сцене од шездесетих до деведесетих година прошлог века. Штавише, његова импликација јесте да је управо опозициона (опозициона у односу на титоизам) интелектуална елита на просторима бивше СФРЈ дала идејну основу за крваве међунационалне сукобе и ратове у деведесетим годинама.

Михајло Михајлов се држао високих принципа које је зацртао Андреј Сахаров. Они су били следећи: одбрана људских права свих (где је кључни акценат, у етничко-мешовитим срединама, управо на речи ,,свих”), лична незаинтересованост за политичку каријеру, непоткупљивост у односу према владарима, и бескомпромисно инсистирање на томе да се комунистичке власти придржавају устава и закона које су саме прокламовале. Ти принципи омогућили су личностима које су их се држале да постану морални и интелектуални ауторитети и отуда и трн у оку комунистичких власти. Они други ,,дисиденти” били су неретко спремни да са властима постижу отворене или прећутне договоре. Властодршци су их кооптирали било играјући на ,,националну карту” билона ,,карту” личне суревњивости и жеље за влашћу.

Мислим да је, за анализу тадашњег дисидентског покрета у Југославији и његових каснијих реперкусија у ратним годинама, довољно посматрати приступ Михајла Михајлова двема стварима: одбрани људских права ,,свих”, и инсистирању на поштовању закона које су саме власти донеле. Ово прво је кључно. Михајлов је бранио лична права и оних са којима се слагао и оних са којима се разилазио у свему; и комуниста и антикомуниста (докле год они сопствена уверења не намећу силом другима); и Срба, и Хрвата, и Албанаца и свих осталих нација и религија на територији бивше Југославије. Код већине осталих тада познатих дисидената, од Добрице Ћосића и његових пријатеља у Академији наука у Србији, Туђмана и Параге у Хрватској, Шешеља и Изетбеговића у Босни, до Адема Демаћија на Косову, одбрана људских права је увек имала једну ишчашену димензију. Наиме, сукоб са властима је увек био првобитно у томе што ,,ми” (Срби, Хрвати, Словенци, Муслимани, Албанци) немамо довољно људских права, а други их имају, чак и сувише. Основна линија ,,напада” је била: људска права прво за ,,нас”, а за друге ћемо касније видети. Свакако, демократија је ту увек фигурирала, али углавном вербално, као украс. Одбраном демократских права и за све друге, или самим механизмом функционисања демократије (како би она могла све те различите интересе и ,,светоназоре” помирити), мало ко се од дисидената бавио, јер се сматрало да ће се, када се национално питање уреди онако како они сматрају да треба, демократија једноставно уредити сама од себе. За Србе је то било лако, јер наравно, имају демократску традицију од 1903. до 1914. године. За Хрвате, такође, јер имају ,,тисућогодишњу” западну културу. За Муслимане, јер је то још Ислам пре 14 векова средио. Зато није ни чудно – управо јер се питање људских права за ,,све” остављало по страни – да је већина антикомунистичких ,,дисидената” кренула путем идеологије ,,крви и тла” деведесетих година. Неки су организовали одреде за етничко чишћење, други постајали председници међусобно закрвљених држава, тако да смо у једном тренутку могли да посматрамо изванредан спектакл: три бивша дисидента, од којих су двојица тамновали под Титом, у истом тренутку су били председници три највеће бивше републике СФРЈ (Србије, Хрватске и Босне), које су, као у хобсовском свету, ратовале једна против друге. Ето, управо због тога је Михајло Михајлов био једини, или један међу ретким, демократски дисидент.

У кратким освртима на Михајловљев живот не помиње се његова идеја из средине шездесетих година о формирању вишепартијског система у Југославији, то јест о крају политичког монопола СКЈ. Према тој идеји, тадашњи Социјалистички савез претворио би се у социјалистичку партију и тако би био створен двопартијски систем. Са напуштањем диктатуре једне партије и економском реформом, Југославија је тада, средином шездесетих, имала шансу да се трансформише у нормалну демократску земљу. Та шанса је пропуштена.

Одлазак Михајла Михајлова не представља само одлазак јединог, већ и последњег, дисидента. Дисиденти су били, како је Михајлов писао, специфична (анти)комунистичка појава.

Њихово постојање било је могуће управо захваљујући томе што је комунизам у постстаљинистичкомпериоду престао да буде тоталитарна диктатура и што су његови идеолошки корени били у просветитељским идеологијама 18. века. Због тога комунизам никада званично, нити идеолошки, није могао, за разлику од фашизма и национализма, да негира вредности демократије (народне контроле јавних послова) као такве. Инсистирање дисидената на јазу између прокламованих начела и стварности, као и њихов храбар, отворен и ненасилан отпор, било је оно што је највише узнемиравало тадашње властодршце и што је коначно довело до пада система. Демократије, због саме природе смењивости власти и постојања слободе изражавања, немају дисиденте. Али имају моралне ауторитете. Нажалост, моралних ауторитета данас код нас нема ништа више него што је правих дисидента било некада.