Неколико чланака о прихватљивости или не звиждањa ,,Марсељези” као форми испољавања грађанског протеста очигледно је узбуркало јавност. Тема је, сама по себи, довољно контроверзна, али стицајем околности (како то често бива) десило се да постане и више, јер се подударила са ескалацијом уличног насиља у Београду и бруталним убиством навијача Тулуза.

У овој полемици треба разликовати два питања. Прво је питање прихватљивости звиждања страној химни на фудбалској утакмици. Овде имамо сукоб два принципа: с једне стране, правила лепог понашања и гостопримства, с друге стране, изражавања (легитимног) политичког мишљења. Мислим да стадиони можда нису најбоље место за ово друго, али је чињеница да се свуда у свету користе и за политику. Спорт и политика постали су уско повезани. Стога мислим да се разумно може бранити и једно и друго мишљење. Оно што је најважније јесте да звиждање химни, иако јесте непристојно, није директно увредљиво нити икоме наноси физичку штету.

До овог тренутка, имао би се утисак да је размишљање којим се фућкање страној химни сматра неким младеначким хиром прихватљиво. Али ту се суочавамо са другим питањем. Проблем настаје када погледамо конкретну ситуацију у Србији. У нормалним околностима и код нормалних људи, негодовање се завршава звиждуком; оно не води у разбијање глава. Али Србија већ двадесет година, од почетка ратова на тлу бивше СФРЈ, није нормална држава. Насиље које је организовала и спонзорисала тадашња власт потпуно се проширило и постало најнормалнији начин општења за део (на срећу, само један део) генерације која је у таквој насилној средини одрасла. Проблем јесте у томе што за њих прелазак од звиждања химни на разбијање глава навијача, учесника параде или било кога ко им се не свиђа, јесте потпуно нормалан процес. За некога ко је научио да ,,разговара” углавном песницама и шипкама, тај ,,скок” од звиждука до ,,уобичајеног” начина опхођења са околином (моткама и шипкама) није чудан нити бизаран.

Само је случај удесио да су се и у звиждуцима и у несрећној смрти младића, појавили Французи. Али проблем није само у тој трагичној смрти једног двадесетосмогодишњег туристе (иако требада се сви запитамо како бисмосе осећали да нас, или нашу децу, без икаквог повода претуку на смрт док седимо и уживамо у неком кафићу у Паризу). Проблем је што сваког дана читамо о сличним догађајима. Не само о пребијањима странаца (што је изгледа нова мода), већ о међусобним, међусрпским, пребијањима. Само пар дана после напада на француског навијача, читамо о општој тучи у ноћном локалу чији је узрок, изгледа, била свађа око неке девојке. Двојица људи су теже повређени. Затим, читамо да је после саобраћајног удеса дошло до опште туче у којој је шесторо људи повређено. Ја заиста не могу да замислим да може да буде нормално друштво где су такви догађаји банализовани: рецимо да се два аутомобила сударе, полупају се стакла, и шта следи? Потпуно међусобно шибање путника. Нормално?

Огромна количина незадовољства и фрустрације разумљиво постоји у Србији међу младима. Али се она потхрањује не само активностима екстремних и насилничких група већ и атмосфером потпуне неодговорности коју шире ,,интелектуални узори”. Пошто су, према таквим мишљењима, Србији начињене огромне неправде, онда свако појединачно понашање, и најгоре, бива оправдано неким свеопштим разлозима.Француска је бомбардовала Србију, отуда имам право да мог комшију са другог спрата пребијем, јер ми се не допада његова кравата. Коментатори и медији нису можда довољно свесни да сталним кукањем да је цео свет, од Америке до Јапана, одговоран за све наше недаће (а, наравно, једино ми сами нисмо), дају бланко чек сваком силеџији да своје понашање оправда и ,,уклопи” у неку општу нелагоду или тражење правде. Иако једна ствар (бомбардовање) и друга ствар (пребијање комшије) немају апсолутно никакве међусобне везе. Управо зато је део (опет морам да кажем: један део) младе генерације одрастао морално незрео, јер за било какво понашање ,,интелектуални узори” му на тањиру нуде то оправдањедок лична одговорност ни за шта не постоји.

Борба са схватањем да је насиље нормалан начин понашања у свакодневном животу неће бити нимало лака. У најбољем случају, овде се ради о процесу од неколикодеценија. Земље које једном уђу у зачарани круг насиља веома тешко из њега излазе. Не знам колико су управе два највећа фудбалска клуба повезане с ,,навијачима”, а ови са организованим криминалом, али је јасно да се мора кренути од симптома, од одговорности фудбалских клубова за понашање навијача. Клупске управе очигледно саме не могу ништа да ураде–како смо управо видели пре неколико недеља из саопштења управе Црвене звезде после серије инцидената, туча и крађа у Прагу. Из тог саопштења могло би се закључити да су Звездини навијачи правианђели. Процес санирања требало би да крене од Црвене звезде и Партизана, два највећа клуба и две навијачке рак-ране српског друштва. Можда би их требало суспендовати на неколико годинаиз овог такмичења које се назива фудбалско првенство, али где се очигледно ради о суботњим рандевуима за тучу. Вероватно ће и без фудбалских утакмица, ,,навијачи”, кад им је досадно, моћи да организују туче, рецимо на Ушћу у недељу у подне, али им бар фудбалски клубови неће пружати гратис услугу сазивања општих туча под плаштом спортског такмичења.

Карнегијева задужбина за међународни мир