,,Sve je (u toj) civilizaciji isprekidano, osamljeno i nepovezano. Najlepši spomenici i građevine stoje izdvojeni, pečeni suncem i bijeni vetrom, opkoljeni uvek nekom jalijom, golim, praznim ili zakrčenim prostorom koji je sam po sebi negacija onoga što treba da predstavlja ta zgrada ili taj spomenik. Linija (te)civilizacije ukazuje se putniku izlomljena grubo i tužno. I ako je slobodno suditi po ovom što se vidi, u toj civilizaciji su praznina i negacija jači od dela i stvaralaca”.

Da li se ovo odnosi na današnju Srbiju? Zar se poslednjih sto godina, od početka Prvog svetskog rata do danas, ne može upravo tako videti? Jedna razlomljena linija istorije, koja ide gore, dole, bez smisla, u kojoj ono što se, u prvi mah, čini najvećom izvojevanom pobedom (kao na kraju velikog rata) prelazi u svoju suprotnost, kada se ta nova građevina trese pod pritiskom nacionalnih sukoba, političkih ubistava, i konačno se raspada u opštem ratu i genocidu? Zar se slično ne može reći za srpske spomenike, koji su danas često neuređeni, baš onako sa ,,prostorom koji je sam po sebi negacija onoga što treba da predstavlja”?

Ta se iskrivljena, nepovezana linija vidi i u promeni državne teritorije, i u promeni nacionalnih ustrojstava i promeni imena zemlje: od 1914, država je promenila deset naziva, a od državnih uređenja valjda jedino feudalizam nije isprobala. Zar se ista stvar ne vidi i u ekonomiji, gde su se najveći uspesi industrijalizacije (elektronika, automobili) pretvorili u košmare koji traju: fabrike zastarele tehnologije sa viškom radnika, finansijski gubici i nezaposlenost. Čini se, sve što se u Srbiji u poslednjih sto godina pokušalo i uradilo, izlazilo je, kao u zemlji sa početka teksta, na obrnuto, ništavno i pogrešno.

Ali, da li je baštako? O kojoj se zemlji radi u prvom pasusu članka? Odlomak je iz zapisa Ive Andrića, objavljenih u ,,Znakovima pored puta”, i napisanih 1929. godine u Španiji. I tiče se Španije.

A kada danas turista ode u Španiju da poseti ona ista mesta koja su tako negativno dojmila Andrića naići će na potpuno drugačiju sliku: uređeni trgovi, veličanstveni spomenici, fontane. Postoji izvesna logika u izrastanju Španije iz autarkične fašističke zemlje u ekonomski modernu, i konačno bogatu i demokratsku zemlju. Od zemlje koja je u dvadesetom veku uglavnom svoje radnike slala u Evropu, Španija je postala četvrta najveća privreda EU.

Zašto se isto ne može očekivati i u Srbiji? Mir, niski porezi, i podnošljiva administracija, to je sve, kako je Adam Smit pisao pre 250 godina, što je potrebno da bi se zemlja razvila. Ne državne strategije razvoja, niti preterane žalopojke za sudbinom industrijskih ,,giganata”, i pokušaji njihovog ,,oživljavanja” koji su osuđeni na propast. I upravo danas možemo da osetimo kako će se komparativne prednosti Srbije ispoljiti u onim oblastima o kojima uopšte ne mislimo, i gde ih nijedna strategija razvoja neće videti.

Izbor Beograda za najinteresantniji grad za provod u svetu, ispred takvih metropola kao što su Buenos Ajres, Montreal i Kejptaun predstavlja pravo iznenađenje za onoga ko je srpsku prestonicu posetio pre, recimo, desetak godina. Ali, upravo ovde su se stekle neke čudne prednosti koje niko nije mogao predvideti: Balkan, sa tradicijom opuštene i pomalo ,,iščašene” zabave, a ne uglađena centralna Evropa (Beograd u odnosu na Zagreb); postkomunizam sa svojom tolerancijom neobuzdanog provoda, a ne konzervativni islam (Beograd u odnosu na Sarajevo), muzički i intelektualni centar relativno autohtonog i velikog prostora Balkana, a ne centar malog područja (Beograd u odnosu na Sofiju). Čudna i nepredvidiva mešavina istorijskih događaja donela je ovo neočekivano mesto Beogradu. Naravno, već sledeće godine Beograd će ovo prvo mesto izgubiti, jer je cilj ovakvih anketa upravo da nedovoljno poznate gradove ,,lansiraju”. Ali, mesto na rang-listi nije bitno. Važno je da se ovde, neočekivano, otkrila jedna uporedna prednost koju niko od nas nije mogao da predvidi. Dolazak jeftinih avio-kompanija u Beograd učiniće ga još primamljivijim za vikend zabavu stranih turista. Ovo će ne samo doneti više novca već će unaprediti i ponudu hotela, restorana, poboljšati kvalitet pijace i transporta.

Zar se slična transformacija ne može očekivati i u drugim oblastima: proizvodnji vina, mineralnih voda, banjskom turizmu, valorizaciji rimske zaostavštine? U tim, ili još verovatnije, u oblastima koje niko od nas ne može danas da predvidi, i koje će samo neki spretni i sretni preduzetnik otkriti pojaviće se neočekivane prednosti srpske privrede, koje će je povući napred. Upravo onako kako su Srbi, potpuno neočekivano i čak u suprotnosti sa sterotipom o sebi samima, odjednom postali teniska velesila. A da bi se to dogodilo, i da bi putnik neke 2089. godine doživeo potpuno drugačiju sliku zemlje i istorije, potreban je samo mir, laki porezi i podnošljiva administracija.